U maju ove godine navršava se ravno deset godina od kako smo moje kolege i ja završili Školu rezervnih oficira Sanitetske službe Vojnomedicinske akademije. Služenje vojnog roka započeli smo u septembru 2004. , a završili u maju 2005.godine. Neko će reći da ta i takva vojska nije ono što je nekada bila, ali mislim da su neke stvari bile iste kao i daleke 1974. kad je moj otac služio vojsku u Školi rezervnih oficira, samo u nekom drugom gradu i nekoj drugoj državi.
U vojsku smo otišli kao odrasli, zreli i formirani ljudi sa fakultetskom diplomom u džepu. Nismo imali ni nekih posebnih predrasuda da će nam sve biti lagano zbog toga, ali nismo imali ni bojazan da ćemo prolaziti neko gadno drilovanje. Otišli smo u vojsku da odradimo zakonsku obavezu. Nekoliko meseci pre toga smo moja kolega i prijatelj (sada vojni hirurg) spremali svoje poslednje ispite na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Pošto smo imali dva ispita, a jedan ispitni rok pre tog spetembra, razmišljali smo da li da lagano podelimo te ispite do kraja godine pa onda u martu 2005. godine idemo u vojsku. Međutim, tada nama, otac tog prijatelja, inače i sam vojno lice, kaže: "Ma dodajte gas malo i završite to sad pa u septembru lepo u vojsku". Mi dodamo gas, damo oba ispita u istom roku i završimo fakultet. Da nisam tako uradio, kajao bih se čitavog života jer ne bih upoznao fenomenalne ljude i kolege koje sam upoznao kao "slušalac 86. klase ŠRO SnSl VMA". Spavanje i vannastavne aktivnosti u kasarni na Banjici, a nastava na VMA. U spavaoni koja je bila podeljena na dva dela, u jednom delu Zapadna Srbija i Beograd, a u drugom, južna pruga, NIš, Leskovac, Vranje. Kod nas u spavaoni su bili lekari, a druge dve bilo je mešoviti, lekari , stomatolozi i farmaceuti kojih je bilo šest. U krevetu do mog, na spratu je bio Jofa, a na "prizemlju" Misirac. Jofa totalno opušten, bez mnogo brige oko toga da li mu je grb na beretki napred ili sa strane i Misirac, blago opsesivno kompulzivan. Kod Misirca je nameštanje beretke trajalo barem 15 minita. Zajebano bilo ako mu neko sakrije beretku uveče pa ne može da je nađe ujutru. Svi se spremimo, zategnemo, a on urla po sobi tražeći svoju vojničku kapu i nabraja rodoslovno stablo (prevashodno misleći na Jofu). (Vidi ovo što je zgodno "Jofa kao prevashodnost"). Svega je bilo u toj Školi, a najviše prijateljstva. Smrzavali smo se na vežbama po Bubanj Potoku i Vršcu, lečili žuljeve i izvrnute zglobove, švercovali "šnaps" kroz kapiju pored vojne policije, smejali se Žiletu Nišliji koji nas je svojim strojevim korakom zasmejavao do suza. Kukali smo kad je na mestu komandanta Škole pukovnika Mišanovića zamenio potpukovnik Jovanović. Poštovali kapetana Svrkotu i malo manje kapetana Rileta, ali ne zato što je Rile bio loš već zato što je Svrkota bio ozbiljniji. Bilo je tu i dramatičnih situacija. Aca je raskidao i mirio se sa devojkom bar tri puta dnevno, Sale je jednu noć zviznuo sa kreveta (i to onog gornjeg), Ničić je izvrtao nogu na Bubanj Potoku, ali je najdramatičnije bilo kad Misircu fali deo opreme.
Valjda sutuacija u kojoj se ljudi nađu i okolnosti pod kojima se upoznaju određuju i neki budući odnos kao i njegovo trajanje. Družili smo se, bili ozbiljni kad je trebalo, glupirali se kad se moglo. Bilo nas je sa svih strana ove zemlje. Bilo nas je partizanovaca i zvezdaša, republikanaca i monarhista, ali nikome to nije smetalo. Razlike su postajale relativne u odnosu na prijateljstvo koje se gradilo. Neka ovo bude svojevrsan omaž iskrenom prijateljstvu koje je kao socijalna kategorija potpuno marginalizovano. Danas se prijateljstva baziraju ne nekakvim interesima, zajedničkim poslovima ili društveno poželjnim merilima. Ovo naše je iskreno. I ta iskrena prijateljstva je, kao retko šta drugo, stvarala i održavala vojska koju smo do skoro svi služili. U istim sobama spavali, istu hranu jeli, provodili više vremena na jednom mestu zajedno nego što smo sa bilo kim pre toga. Bilo nas je koji smo i studirali zajedno pa smo i pre vojske bili prijatelji, ali smo postali prijatelji i sa onima koje smo sreli prvi put u životu. Sa jednim brojem tih ljudi, sa kojima sam se tada sprijateljio, i dana danas, nakon deset godina, održavam prijateljske veze. Išli smo jedni drugima na svadbe, čujemo se redovno da razmenimo novosti, pozivamo se u pomoć ako nekome nešto treba i sve to bez ikakvih površnih interesa. Radujem se kad čujem da je neko od njih napredovao u karijeri, postao otac ili napravio bilo kakav drugi uspeh. Iako se ne viđamo često, bez trunke razmišljanja svakoga od njih mogu da pozovem u svakom trenutku i zatražim bilo šta. Bez najave, bez zadrške ili razmišljanja kako će shvatiti. E to je najvrednije što sam iz vojske poneo. Masa mojih "klasića" je ostala da radi pri vojsci. Oni nisu rezervni nego aktivni oficiri. Neki rade u civilstvu u Beogradu, Užicu ili Nišu. Jofa, pročitah na Facebook-u porađa žene u kolima. Planiramo da se okupimo narednih dana i proslavimo 10 godina "veeelike mature".
Dragi moji prijatelji, 86. klaso Škole rezervnih oficira Sanitetske službe, srećna vam desetogodišnjica završetka školovanja, uz želju da ostanemo prijatelji bar još narednih deset godina i da svojoj deci pričamo o prijateljima iz vojske. Možda će nekome zvučati smešno, dekadentno, možda i naivno, ali zaista tako mislim. Ostajte mi dobro, gde god da ste!
Нема коментара:
Постави коментар