Ivanjica

Ivanjica je gradić u Jugozapadnoj Srbiji u kome sam pre 37 godina rođen. Tada su se deca rađala u Ivanjici jer je te 1978. godine u Ivanjici postojalo porodilište. Danas žene iz Ivanjice moraju na porođaj u bolnicu u pedeset i neki kilometar udaljeni Čačak jer u Ivanjici porodilišta nema. Nije ga bilo ni daleke 1893. godine kada se u Ivanjici rodio vođa četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu Dragoljub Mihailović. A ono čega takođe nije bilo u Ivanjici su protivgradne rakete koje bi umanjile štetu koju je grad juče naneo baštama i voćnjacima u Ivanjici i okolini.

Juče je čitava Srbija brujala o tome da je sud poništio presudu iz 1946. godine kojom je Dragoljub Mihailović osuđen za saradnju sa okupatorom. Presuda je ukinuta zbog proceduralnih propusta tokom suđenja 1946. godine. Nije bilo fer suđenja, nije viđao advokata, čitavim procesom su dominirali političko-ideološki, a ne pravni motivi. Današnji sud koji je ukinuo presudu nije se bavio postojanjem ili nepostojanjem zločina, nije se bavio saradnjom ili nesaradnjom sa okupatorom već samo time da li je ispoštovano pravo okrivljenog na fer suđenje. To da Draža nije imao fer suđenje znali smo svi i pre nego što je sud to zvanično potvrdio. Stoga, lično mislim da je mali broj ljudi iznenađen takvom odlukom, ali to ne umanjuje radost onih koji baštine tekovine četničkog pokreta i za koje je jučerašnja presuda "ispravljanje istorijske nepravde i put ka nacionalnom pomirenju" i razočaranost onih drugih za koje je to "izdaja antifašističke borbe i revizija istorije". Toliko o nacionalnom pomirenju. Konačan sud o ulozi četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, komunističkim čistkama posle Drugog svetskog rata, daće istorija, a ne pravnici, ali podela među Srbima na četnike i partizane u skorije vreme neće biti neutralisana.

U Ivanjici je pre nekoliko godina podignut i muzej Dragoljubu Mihailoviću ispred koga stoji njegova bista. Preko puta muzeja nalazi se veliki mozaik kao spomen revoluciji i narodnooslobodilačkoj borbi  1941-1945. To je paradigma i naše posleratne istorije i naše sumorne današnjice. I dalje se delimo i dalje se gledamo "preko puta" da ne kažem preko nišana. Mogu zamisliti kako su izgledale rasprave juče u selima oko Ivanjice gde na istom mestu žive potomci onih koji su se borili "za kralja i otadžbinu", a kojima je značajan deo imovine oduzet od strane "narodne vlasti" posle rata i onih koji nisu imali ništa od imovine te su u komunistima videli borce za jednakost, pravdu i bolji život. Prepucavale su se komšije sigurno. Jedan je govorio da je sad konačno sve došlo na svoje, a drugi da je sve to deo zavere koju je smislio neko na zapadu. Ovaj potomak četnika je zadovoljno konstatovao da je došlo vreme da se isprave i druge nepravde, vrati šuma i zemlja koja je oduzeta, a potomak partizana kako je ovim poništena uloga Srba u ratu protiv nemačkog okupatora. Trajala je ta rasprava čitavo popodne dok nebo nije poslalo led na zemlju. Onda je svako tražio zaklon od ledenih kugli koje su zasipale bašte, procvetale jabuke i šljive i tek pripremljene malinjake. Ljudi su sa nevericom gledali šta se dešava i kako čitava letina biva uništena za 20 minuta. Gledali su i u nebo očekujući da čuju zvižduk protivgradnih raketa, ali ni to se nije desilo. Lokalna vlast kaže da su rakete nabavljene, ali država nije aktivirala program protivgradne zaštite bez koga niko ne sme ni da ispali raketu u oblake. Omiljena srpska sportska disciplina, ping-ping između različitih nivoa vlasti, još jednom je zasijala u punom sjaju. Dok se odgovornost sa lokalne prebacivala na državni nivo, nesrećni seljaci su čistili led iz svojih voćnjaka pitajući se šta smo se to Bogu zamerili. Ako je, ne daj Bože, bilo povređenih tokom nevremena, oni su morali u Ivanjicu jer su seoske ambulante ostale bez lekara. Tako moji Devićani za recept moraju 30 kilometara do doktora, a ako je nešto hitno i ugrožavajuće, tih 30 kilometara ume da bude i nedostižno. Isto kao i trudne žene iz Ivanjice koje ako dobiju trudove ili im pukne vodenjak, moraju hitno u Čačak moleći Boga da bebac ne izleti negde oko Guče. 

Ali, ipak je Ivanjica juče bila u centru pažnje jer je u njoj rođen vođa četničkog pokreta Dragoljub Mihailović. Sad će da nagrnu turisti u Ivanjicu da vide kuću u kojoj je rođen, da vide muzej, samo neće imati gde da prespavaju jer je jedini hotel u Ivanjici zatvoren. Ali dobro, snaći će se ljudi. Ne dolaze oni da spavaju u Ivanjici nego da vide Čiču. Oni seljaci kojima je grad uništio malinu i šljivu će za novi rod i prihod čekati sledeću godinu pod uslovom da se opština i država dogovore ko treba da razbija gradonosne oblake. Devićani i ostali će, ako uspeju da stignu, razvaljenim i razlokanim putevima 30 km do lekara, a žene će se porađati u Čačku jer Ivanjica i dalje neće imati porodilište. Ipak je to manje važno u odnosu na "ispravljenu istorijsku nepravdu" kojom Draža prestaje da bude osuđen.