Porodično blago

Samo u poslednja dva dana u zemlji koja ima jedva 7 miliona stanovnika dogodile su tri strašne porodične tragedije. Jedna na severu zemlje gde je stradalo sedmoro, druga u Šumadiji gde je muž ubio ženu i sebe i treća u Beogradu gde je takođe muž ubio suprugu pa izvršio samoubistvo. Dakle, u kulturološki potpuno različitim sredinama, među ljudima koji su potpuno različitog materijalnog statusa te se ne može naći zajednički imenitelj za ove tragedije sem da su porodičnog karaktera. Davno je Tolstoj pisao da "sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način". Nažalost, u Srbiji sve više nesrećnih porodica počinju da liče jedna na drugu.

Godine ratova, sankcija, izbeglištva i "internog raseljavanja", ekonomsko propadanje zemlje te rušenje jednog relativno stabilnog sistema uspostavljenog u bivšoj Jugoslaviji i njegova zamena relativno haotičnim dovele su do toga da strada ono što bi trebalo predstavljati jezgro stabilnog društva, a to je porodica. Opšta društvena dezorijentacija u koju je ova zemlja upala u periodu raspada SFRJ nije se završila ni nakon tzv. demokratskih promena 5. okotobra 2000. godine. Poremećen sistem vrednosti u kome su dominirali grabež i opšta pljačka te posledično bogaćenje jednih i siromašenje drugih nastavili su da funkcionišu i u 21. veku samo u nešto sofisticiranijem obliku, u vidu privatizacije državne imovine kojom su ogromne količine sumnjivog novca ubačene u legalne tokove. Kako je onima koji su tu imovinu kupovali primarni motiv bio brzo bogaćenje i legalizacija prljavog novca, sudbina firmi i njihovih radnika postala je ne neizvesna nego zapečaćena. Ljudi koji su ranije radili i imali nekakva primanja sa kojima se kako tako moglo živeti, odjednom su postali socijalni slučajevi. Frustracija nemogućnošću da se nešto promeni rasla je iz godine u godinu i uz sve ratne i poratne traume dovela do svojevrsne socijalne eksplozije koju gledamo unazad par godina. Gotovo da nema dana da ne pročitamo u novinama da je došlo do nekakve porodične tragedije sa većim ili manjim brojem mrtvih ili povređenih. Ili je muž ubio ženu ili je žena ubila muža, otac sina, sin oca i tako u nedogled. Svaki put kad se tako nešto desi, pitamo se zašto. Nekome ko je iole sačuvao zdrav razum nakon svega što nas je snašlo sve to deluje strašno, nedokučivo, poražavajuće. Psiholozi će objašnjavati na jedan način, sociolozi na drugi, političari će reći da je "bilo gore kad su oni prethodni bili na vlasti", ali niko neće moći sa sigurnošću da kaže zašto se dešavaju takve tragedije. Jedino što je, čini mi se, zajednička crta najvećem broju tragedija, je to što posle čujemo kako je ubica "delovao fino, pristojno i druželjubivo i kako niko nije moga naslutiti tako nešto". Nedostatak krivičnog dosijea se podrazumeva. A onda kasnije, tiho, počnu da se pojavljuju neki likovi koji kažu kako je imao "malo problema sa alkoholom", kako je, "ali samo kad se iznervira", znao da lupi ženi neki šamar itd.  E tu je, izgleda, najveći problem. Potpuno je očekivano da zemlja koja je za poslednjih 20 godina promenila tri imena, ostala bez 300 000 ljudi, ekonomski potpuno propala, a dan danas ne zna gde su joj granice, proizvede frustrirane i psihički nestabilne ljude. Da ne ispadnemo mi najgori, to se dešava i u Švajcarskoj i u Norveškoj, zemljama visokog standarda i uređenog društva, ali ono što nas razlikuje od mnogih drugih je skrivanje ili neprepoznavanje problema, zatim blaga kaznena politika za slučajeve porodičnog nasilja, indolentan stav organa reda i društva u celini prema nasilnicima i na kraju, ako ne najveći, a ono jedan od najvećih problema, primitivan stav prema traženju pomoći. 

Nasilna priroda, alkohol i patološka ljubomora su verovatno najčešći uzroci nasilja koje muževi sprovode nad ženama. Za nekoga će se, tek pošto se belaj desi, čuti da je preke naravi, svađalački nastrojen, "kratkog fitilja", ali su sa njim svi uredno opštili, pili pivo, a ako se nekad nešto i primeti, lakše je bilo okrenuti glavu. To što takav tuče svoju ženu, nije naša briga. Šta oni rade u svoja četiri zida njihov je problem. Ali nam, licemernima kakvi smo postali, ta "četiri zida" nisu problem ako treba proveriti imovinsko stanje ili ako u njima žive, recimo, dva homoseksualca. Tada to nisu samo tuđa četiri zida nego stvar od opšteg interesa. Ljubomorni muževi su tempirana bomba. Patološka ljubomora proizilazi iz nesigurnosti, a nesigurnost se obično leči alkoholom te se tako stvara začarani krug koji se obično završi tragično. 

Kako je batina umesto ljubavi, pažnje, brige i nežnosti postala sredstvo kojim svoje žene zadržavamo uz sebe? Rušenje jednog relativno patrijarhalnog sistema u kome smo živeli, ekonomska propast i egzistencijalna nesigurnost doveli su do toga da jedan broj muškaraca ima osećaj gubitka položaja i pozicije koji im po nekakvom prirodnom pravu  pripadaju. Nesvesni toga da se položaj "glave kuće" zaslužuje ljubavlju, mukotrpnim radom, žtrvovanjem i zalaganjem, a ne samo pozivanjem na svoju muškost i lupanjem šakom o sto, posegnuće za nasiljem čim im se učini da "žena nešto vrda". Ako zakasni s' posla, sumnjiva je. Ako ode kod prijateljice, sumnjiva je. Ako priča telefonom u drugoj sobi, sumnjiva je. I tako se rađa paranoja koja se "gasi" alkoholom što na kraju dovede do tragičnog ishoda. Okolina to obično vidi, primeti, registruje, ispira usta, ali ne reaguje jer, kao što rekosmo, to je porodična stvar. Ako se desi da se neka ženi i osmeli da prijavi maltretiranje, policija neće reagovati jer su i oni policajci deo licemernog društva koje se ne meša u porodične odnose drugih. I kad ga privedu, zadrže i proslede sudu, biće osuđen na uslovnu kaznu bez zabrane prilaska ili kakvih drugih ograničenja i on će  čim izađe, otići da se osveti "onoj kurvetini koja ga je prijavila da bi mogla slobodno da se viđa sa švalerom".

Sećate li se slučaja od pre nekoliko godina kada je pijani muž ubio čoveka koji je donirao bubreg njegovoj ćerki, ubeđen da je isti u vezi sa njegovom ženom i da je zato i donirao organ? Zamislite taj stepen ludila. Što je najgore ubica je bio policajac (bivši ili aktivni, ali policajac). Ko je i kako takvom dao oružje? Ko je procenjivao njegovo psihičko stanje? 

Patološka ljubomora je ozbiljan psihički problem kojim se treba ozbiljno i baviti. Nažalost, onaj ko ima problem ili ga ignoriše ili nije ni svestan njegovog postojanja. I ako ga postane svestan u nekom trenutku neće potražiti stručnu pomoć jer je u Srbiji lakše ubiti nego otići kod psihijatra. Lakše se živi sa prefiksom ubice nego "ludaka". Sve je prihvatljivije od traženja stručne pomoći. Mi imamo stravičan otpor prema tome. Društvo u kome živimo je diskriminatorski raspoloženo i to nije sporno, ali poenta je u ozdravljenju, oporavku, povratku u normalne tokove, a ne u tome šta će misliti okolina. Zar je važnije šta će reći Pera, Mika, Žika od toga da se u kuću vrate mir i sloga i da, na kraju krajeva, deca imaju oba roditelja?!

Prestanimo da mislimo na formu i bavimo se suštinom! Razgovarajmo! Verujmo jedni drugima! Poslušajmo savet da potražimo pomoć dok ne postane kasno! Ne bežimo od problema, ne skrivajmo ga, ne kamuflirajmo ga. Sve je ispravljivo sem izgubljenog života. I država mora da odradi svoj deo posla i pooštri kaznenu politiku da se ne desi da ubica iz policijske stanice izađe i sat vremena nakon toga poubija sedmoro ljudi. I tim ljudima je potrebna pomoć. Osudite ga na meru obaveznog psihijatrijskog lečenja ako je problem paranoja ili alkoholizam, a oštro kaznite zatvorom ako je u pitanju bahatost i nasilna priroda. Učimo decu da nije "seka persa" onaj ko je nežan i kulturan prema svojoj sestri ili drugarici iz vrtića pa će takav izrasti u stabilnog i samuverenog muškarca koji će znati kako da se nosi i sa nedaćama i sa nesigurnostima. I znaće da je razvod civilizovanije rešenje nego batine i zlostavljanje. Učimo decu da nije novac najvažnija stvar u života i da je sve propalo ako ga nema. Barem se potrudimo da damo svoj doprinos da ne bude da nismo ni pokušali. Potrudimo se da budemo društvo sa što manjim brojem nesrećinih porodica koje liče jedna na drugu!