Lažni "fake"

Ne znam čime je Merlin bio inspirisan da ispeva "Sve je laž, samo pusta laž, što se oko nas u krug vrti...", ali u vremenu u kome živimo, retko šta daje bolji opis prilika od navedenih stihova pesme. Na sceni su lažna lepota, lažne ljubavi, lažni moral, lažne fakultetske diplome, lažni doktorati, lažni prijatelji, lažni stručnjaci, lažni roditelji, lažne patriote, lažne kosmopolite, lažni evrofili, lažni rusofili, lažni komunisti, lažni monarhisti... Fali nam iskrenosti. Fali nam originala. Kako smo i zašto falsifikat stavili ispred originala? Koga smo to poslušali pa su nam silikonske grudi postale milije od prirodnih? Ko nas je naučio da si mačo ako mlatiš ženu, a papučić ako je izvedeš na večeru za godišnjicu braka? Kako je došlo do toga da loši đaci preko noći postaju doktori nauka i gospodari naših života? Kad su roditelji počeli da uče decu da je važno snaći se i stići do cilja, a da su sva sredstva dozvoljena? Kako smo to na lestvici evolucije koja je ushodni proces došli do toga da nam Skupštinom lete "vazduPLOHOVI", istom predsedava čovek koji predsednika Italije koji se zove Serđo Matarela prekrsti u "Đorđo Mortadela", vojskom rukovodi keramičar koji "telemprontuje" pločice, opozicijom se zove bivši ravnogorac, danas veći komunista od Fidela Kastra, a zemljom predsednikuje čovek četnički vojvoda, zakleti rusofil čija gopođa domaćica na ekskurzije sa mužem vodi stiliste za frizuru i cipele? Već dugo, kao i Duško Dugouško, imam dilemu gde je taj naš Albukerki kod koga smo pogrešno skrenuli. 

Pravljenje pogrešnih izbora je nešto sa čim se svako u životu bar jednom suočio. Pogrešimo u izboru prijatelja, izboru poslovnih partnera, izboru stana ili automobila, što sve nije tako strašno i spada u relativno ispravljive greške. Loše je kad napravimo pogrešan izbor životnog saputnika, loše je kad izaberemo lošu vlast koju posle toga samo revolucija može da skloni, a najgore kad birajući između pravog sebe i lažnog sebe izaberemo ovog drugog. Mislim da je upravo taj pogrešan izbor naš Albukerki od koga sve ide u pogrešnom smeru. Momenat kad prestanete biti vi u originalu i postanete sopstveni faslifikat je ustvari momenat kada nastaje lični haos. A momenat kada počnete da verujete da je lični falsifikat ustvari original i po tom osnovu zaključite da vam pripada i vlast i moć i pozicija nastaje, društveni haos. To je kineski mislilac Lao Ce opisao rečima "Goveda mogu da vuku kola, ali je opasno kad poveruju da znaju put."

Mi se već neko vreme nalazimo u jednoj vrsti društvenog haosa  izazvanog time što falsifikati misle da su originili tj. "goveda su poverovala da znaju put". Živimo u vremenu u kome je vlasnik jedne televizije, dobar sa svim garniturama na vlasti, puštajući jeftine indijske serije kojima se naš predsednik hvalio po svetu, sebe napravio i proglasio medijskim magnatom. Dok zaposleni na toj televiziji mesecima ne primaju plate, a  ministra za socijalu za to baš zabole, ovaj magnat svojim emisijama daje svoj autorski pečat sa sve onim "by JA" i "made in...nešto". To bi valjda celoj priči trebalo da da internacionalni karakter i Bog zna kakvu ozbiljnost. Znači, prosečni muzičar, postaje samozvani medijski mogul pa su mu još i granice ove zemlje uske te on postaje internacionalni medijski mogul. On je sebe lažno predstavio, a svi oko njega u to poverovali. I šta je rezultat? Lažni novinar koji ima emisiju na toj televiziji. misli da je najpametniji i mnogo bitan, a visoki gosti koje redovno ugošćava mu daju za pravo da tako misli te kao krajnji rezultat imamo balavljenje dotičnog i provlačenje kroz najgore blato našega ombudsmana. Taj isti ombudsman je u trenutku doživeo sebe kao "pijemonta" opozicije i počeo da političari više nego što bi trebalo. Vidite kako jedan falsifikat proizvodi drugi? Za to vreme, druge televizije o čijim vlasnicima ne znamo ništa‚ukidaju prave i ozbiljne političke emisije, a prave lošu imitacaju sa lošim glumcima i lažnim novinarima koji umesto ozbiljnih i oštrih pitanja uzdišu i klimaju glavom na stondirano mirno izlaganje "najvišeg gosta". Dakle, ponovo falsifikovanje. Pišem o medijima jer njih percipiram kao značajan uzrok svega lošeg što nam se dešava. Mediji su od originala bivše žene jednog uspešnog srpskog biznismena napravili faslifikat modne kreatorke i spisateljice koja sreće Gvinet "Paltron" po kojekakvim svetskim džet set mestima. Mediji su od originalno marginalnih likova napravili falsifikovane VIP-ovce gurajući ih u blato rijaliti programa. Mediji su, čast retkim izuzecima, originalno istraživačko novinarstvo falsifikovali i od njega napravili novinarstvo koje je dupeuvlakačko. Zato svi ovi falsifikovani političari obožavaju medije. Ne mogu da žive bez njih. Oni su im hemija koju, pored originalnih poltrona u vidu lažnih doktora, ubrizgaju sebi svaki put kad posumnjaju da su ipak falsifikat. Da nije toga uveli bi od tuge zbog uvida u ono što zaista jesu. A jesu! Jer da nisu, vazduPLohov sa Mortadelom bi se davno "teleprontovao" u politički zaborav. Da nisu, ne bi bivši Mega Mića, a danas Mića Nezbit bio šef skautinga za buduće srpske diplomatske predstavnice. Itekako jesu. Da nisu, ne bi opozicija u Srbiji ličila na loše organizovani cirkus u kome klovnovi uglavnom čekaju poziv šefa vašarišta umesto da čiste sopstveni šator. Sve je dakle falsifikovano. Imamo i falsifikovane sprtske klubove koji postoje samo na papiru jer su toliko u dugovima da verovatno više nisu vlasnici  ičega. Imamo falsifikovane pevačice koje pažnju privlače ratobornim "twitovanjem" ili silikonskim ustima i grudima, dok se niko ne seća njihove poslednje pesme. Imamo i falsifikovane analitičire, falsifikovane lekare, falsifikovane estradne menadžere... Imamo i falsifikovane borce za prava LGBT zajednice. Falsifikata u izobilju, samo originalu ni traga.

Kako normalan čovek da se izbori sa tolikim faslifikatima? Originalnošću! Budite originalni. Ne dozvolite da vas falsifikatori pretvore u falsifikate. Teško je biti svoj i originalan, ali je teško biti i sopstveni falsifikat. Još je teže držati glavu u tuđem zadnjem crevu 3/4 dana i to javno, medijski vrlo ispraćeno, a onda otići kući pred svoju decu koju su drugari u školi tog dana odvalili zbog tate falsifikovanog političara i originalnog poltrona. Verujte da je teško. Uprkos benefitima koje ta eksploracija donosi, uprkos blizini Sunca, teško je. Ja sam srećan kad moja deca kažu "mama i tata rade da zarade pare da bismo išli na more". Zamislite da čujete rečenicu "moj tata po ceo dan pravi budalu od sebe pričajući gluposti da bismo mi otišli na more". Napravite razliku između originala i falsifikata i uvek podržite original inače nam ne gine još mnogo Albukerkija i još mnogo "vazduPLohovnih Mortadela"!

Porodično blago

Samo u poslednja dva dana u zemlji koja ima jedva 7 miliona stanovnika dogodile su tri strašne porodične tragedije. Jedna na severu zemlje gde je stradalo sedmoro, druga u Šumadiji gde je muž ubio ženu i sebe i treća u Beogradu gde je takođe muž ubio suprugu pa izvršio samoubistvo. Dakle, u kulturološki potpuno različitim sredinama, među ljudima koji su potpuno različitog materijalnog statusa te se ne može naći zajednički imenitelj za ove tragedije sem da su porodičnog karaktera. Davno je Tolstoj pisao da "sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način". Nažalost, u Srbiji sve više nesrećnih porodica počinju da liče jedna na drugu.

Godine ratova, sankcija, izbeglištva i "internog raseljavanja", ekonomsko propadanje zemlje te rušenje jednog relativno stabilnog sistema uspostavljenog u bivšoj Jugoslaviji i njegova zamena relativno haotičnim dovele su do toga da strada ono što bi trebalo predstavljati jezgro stabilnog društva, a to je porodica. Opšta društvena dezorijentacija u koju je ova zemlja upala u periodu raspada SFRJ nije se završila ni nakon tzv. demokratskih promena 5. okotobra 2000. godine. Poremećen sistem vrednosti u kome su dominirali grabež i opšta pljačka te posledično bogaćenje jednih i siromašenje drugih nastavili su da funkcionišu i u 21. veku samo u nešto sofisticiranijem obliku, u vidu privatizacije državne imovine kojom su ogromne količine sumnjivog novca ubačene u legalne tokove. Kako je onima koji su tu imovinu kupovali primarni motiv bio brzo bogaćenje i legalizacija prljavog novca, sudbina firmi i njihovih radnika postala je ne neizvesna nego zapečaćena. Ljudi koji su ranije radili i imali nekakva primanja sa kojima se kako tako moglo živeti, odjednom su postali socijalni slučajevi. Frustracija nemogućnošću da se nešto promeni rasla je iz godine u godinu i uz sve ratne i poratne traume dovela do svojevrsne socijalne eksplozije koju gledamo unazad par godina. Gotovo da nema dana da ne pročitamo u novinama da je došlo do nekakve porodične tragedije sa većim ili manjim brojem mrtvih ili povređenih. Ili je muž ubio ženu ili je žena ubila muža, otac sina, sin oca i tako u nedogled. Svaki put kad se tako nešto desi, pitamo se zašto. Nekome ko je iole sačuvao zdrav razum nakon svega što nas je snašlo sve to deluje strašno, nedokučivo, poražavajuće. Psiholozi će objašnjavati na jedan način, sociolozi na drugi, političari će reći da je "bilo gore kad su oni prethodni bili na vlasti", ali niko neće moći sa sigurnošću da kaže zašto se dešavaju takve tragedije. Jedino što je, čini mi se, zajednička crta najvećem broju tragedija, je to što posle čujemo kako je ubica "delovao fino, pristojno i druželjubivo i kako niko nije moga naslutiti tako nešto". Nedostatak krivičnog dosijea se podrazumeva. A onda kasnije, tiho, počnu da se pojavljuju neki likovi koji kažu kako je imao "malo problema sa alkoholom", kako je, "ali samo kad se iznervira", znao da lupi ženi neki šamar itd.  E tu je, izgleda, najveći problem. Potpuno je očekivano da zemlja koja je za poslednjih 20 godina promenila tri imena, ostala bez 300 000 ljudi, ekonomski potpuno propala, a dan danas ne zna gde su joj granice, proizvede frustrirane i psihički nestabilne ljude. Da ne ispadnemo mi najgori, to se dešava i u Švajcarskoj i u Norveškoj, zemljama visokog standarda i uređenog društva, ali ono što nas razlikuje od mnogih drugih je skrivanje ili neprepoznavanje problema, zatim blaga kaznena politika za slučajeve porodičnog nasilja, indolentan stav organa reda i društva u celini prema nasilnicima i na kraju, ako ne najveći, a ono jedan od najvećih problema, primitivan stav prema traženju pomoći. 

Nasilna priroda, alkohol i patološka ljubomora su verovatno najčešći uzroci nasilja koje muževi sprovode nad ženama. Za nekoga će se, tek pošto se belaj desi, čuti da je preke naravi, svađalački nastrojen, "kratkog fitilja", ali su sa njim svi uredno opštili, pili pivo, a ako se nekad nešto i primeti, lakše je bilo okrenuti glavu. To što takav tuče svoju ženu, nije naša briga. Šta oni rade u svoja četiri zida njihov je problem. Ali nam, licemernima kakvi smo postali, ta "četiri zida" nisu problem ako treba proveriti imovinsko stanje ili ako u njima žive, recimo, dva homoseksualca. Tada to nisu samo tuđa četiri zida nego stvar od opšteg interesa. Ljubomorni muževi su tempirana bomba. Patološka ljubomora proizilazi iz nesigurnosti, a nesigurnost se obično leči alkoholom te se tako stvara začarani krug koji se obično završi tragično. 

Kako je batina umesto ljubavi, pažnje, brige i nežnosti postala sredstvo kojim svoje žene zadržavamo uz sebe? Rušenje jednog relativno patrijarhalnog sistema u kome smo živeli, ekonomska propast i egzistencijalna nesigurnost doveli su do toga da jedan broj muškaraca ima osećaj gubitka položaja i pozicije koji im po nekakvom prirodnom pravu  pripadaju. Nesvesni toga da se položaj "glave kuće" zaslužuje ljubavlju, mukotrpnim radom, žtrvovanjem i zalaganjem, a ne samo pozivanjem na svoju muškost i lupanjem šakom o sto, posegnuće za nasiljem čim im se učini da "žena nešto vrda". Ako zakasni s' posla, sumnjiva je. Ako ode kod prijateljice, sumnjiva je. Ako priča telefonom u drugoj sobi, sumnjiva je. I tako se rađa paranoja koja se "gasi" alkoholom što na kraju dovede do tragičnog ishoda. Okolina to obično vidi, primeti, registruje, ispira usta, ali ne reaguje jer, kao što rekosmo, to je porodična stvar. Ako se desi da se neka ženi i osmeli da prijavi maltretiranje, policija neće reagovati jer su i oni policajci deo licemernog društva koje se ne meša u porodične odnose drugih. I kad ga privedu, zadrže i proslede sudu, biće osuđen na uslovnu kaznu bez zabrane prilaska ili kakvih drugih ograničenja i on će  čim izađe, otići da se osveti "onoj kurvetini koja ga je prijavila da bi mogla slobodno da se viđa sa švalerom".

Sećate li se slučaja od pre nekoliko godina kada je pijani muž ubio čoveka koji je donirao bubreg njegovoj ćerki, ubeđen da je isti u vezi sa njegovom ženom i da je zato i donirao organ? Zamislite taj stepen ludila. Što je najgore ubica je bio policajac (bivši ili aktivni, ali policajac). Ko je i kako takvom dao oružje? Ko je procenjivao njegovo psihičko stanje? 

Patološka ljubomora je ozbiljan psihički problem kojim se treba ozbiljno i baviti. Nažalost, onaj ko ima problem ili ga ignoriše ili nije ni svestan njegovog postojanja. I ako ga postane svestan u nekom trenutku neće potražiti stručnu pomoć jer je u Srbiji lakše ubiti nego otići kod psihijatra. Lakše se živi sa prefiksom ubice nego "ludaka". Sve je prihvatljivije od traženja stručne pomoći. Mi imamo stravičan otpor prema tome. Društvo u kome živimo je diskriminatorski raspoloženo i to nije sporno, ali poenta je u ozdravljenju, oporavku, povratku u normalne tokove, a ne u tome šta će misliti okolina. Zar je važnije šta će reći Pera, Mika, Žika od toga da se u kuću vrate mir i sloga i da, na kraju krajeva, deca imaju oba roditelja?!

Prestanimo da mislimo na formu i bavimo se suštinom! Razgovarajmo! Verujmo jedni drugima! Poslušajmo savet da potražimo pomoć dok ne postane kasno! Ne bežimo od problema, ne skrivajmo ga, ne kamuflirajmo ga. Sve je ispravljivo sem izgubljenog života. I država mora da odradi svoj deo posla i pooštri kaznenu politiku da se ne desi da ubica iz policijske stanice izađe i sat vremena nakon toga poubija sedmoro ljudi. I tim ljudima je potrebna pomoć. Osudite ga na meru obaveznog psihijatrijskog lečenja ako je problem paranoja ili alkoholizam, a oštro kaznite zatvorom ako je u pitanju bahatost i nasilna priroda. Učimo decu da nije "seka persa" onaj ko je nežan i kulturan prema svojoj sestri ili drugarici iz vrtića pa će takav izrasti u stabilnog i samuverenog muškarca koji će znati kako da se nosi i sa nedaćama i sa nesigurnostima. I znaće da je razvod civilizovanije rešenje nego batine i zlostavljanje. Učimo decu da nije novac najvažnija stvar u života i da je sve propalo ako ga nema. Barem se potrudimo da damo svoj doprinos da ne bude da nismo ni pokušali. Potrudimo se da budemo društvo sa što manjim brojem nesrećinih porodica koje liče jedna na drugu!

Ivanjica

Ivanjica je gradić u Jugozapadnoj Srbiji u kome sam pre 37 godina rođen. Tada su se deca rađala u Ivanjici jer je te 1978. godine u Ivanjici postojalo porodilište. Danas žene iz Ivanjice moraju na porođaj u bolnicu u pedeset i neki kilometar udaljeni Čačak jer u Ivanjici porodilišta nema. Nije ga bilo ni daleke 1893. godine kada se u Ivanjici rodio vođa četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu Dragoljub Mihailović. A ono čega takođe nije bilo u Ivanjici su protivgradne rakete koje bi umanjile štetu koju je grad juče naneo baštama i voćnjacima u Ivanjici i okolini.

Juče je čitava Srbija brujala o tome da je sud poništio presudu iz 1946. godine kojom je Dragoljub Mihailović osuđen za saradnju sa okupatorom. Presuda je ukinuta zbog proceduralnih propusta tokom suđenja 1946. godine. Nije bilo fer suđenja, nije viđao advokata, čitavim procesom su dominirali političko-ideološki, a ne pravni motivi. Današnji sud koji je ukinuo presudu nije se bavio postojanjem ili nepostojanjem zločina, nije se bavio saradnjom ili nesaradnjom sa okupatorom već samo time da li je ispoštovano pravo okrivljenog na fer suđenje. To da Draža nije imao fer suđenje znali smo svi i pre nego što je sud to zvanično potvrdio. Stoga, lično mislim da je mali broj ljudi iznenađen takvom odlukom, ali to ne umanjuje radost onih koji baštine tekovine četničkog pokreta i za koje je jučerašnja presuda "ispravljanje istorijske nepravde i put ka nacionalnom pomirenju" i razočaranost onih drugih za koje je to "izdaja antifašističke borbe i revizija istorije". Toliko o nacionalnom pomirenju. Konačan sud o ulozi četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, komunističkim čistkama posle Drugog svetskog rata, daće istorija, a ne pravnici, ali podela među Srbima na četnike i partizane u skorije vreme neće biti neutralisana.

U Ivanjici je pre nekoliko godina podignut i muzej Dragoljubu Mihailoviću ispred koga stoji njegova bista. Preko puta muzeja nalazi se veliki mozaik kao spomen revoluciji i narodnooslobodilačkoj borbi  1941-1945. To je paradigma i naše posleratne istorije i naše sumorne današnjice. I dalje se delimo i dalje se gledamo "preko puta" da ne kažem preko nišana. Mogu zamisliti kako su izgledale rasprave juče u selima oko Ivanjice gde na istom mestu žive potomci onih koji su se borili "za kralja i otadžbinu", a kojima je značajan deo imovine oduzet od strane "narodne vlasti" posle rata i onih koji nisu imali ništa od imovine te su u komunistima videli borce za jednakost, pravdu i bolji život. Prepucavale su se komšije sigurno. Jedan je govorio da je sad konačno sve došlo na svoje, a drugi da je sve to deo zavere koju je smislio neko na zapadu. Ovaj potomak četnika je zadovoljno konstatovao da je došlo vreme da se isprave i druge nepravde, vrati šuma i zemlja koja je oduzeta, a potomak partizana kako je ovim poništena uloga Srba u ratu protiv nemačkog okupatora. Trajala je ta rasprava čitavo popodne dok nebo nije poslalo led na zemlju. Onda je svako tražio zaklon od ledenih kugli koje su zasipale bašte, procvetale jabuke i šljive i tek pripremljene malinjake. Ljudi su sa nevericom gledali šta se dešava i kako čitava letina biva uništena za 20 minuta. Gledali su i u nebo očekujući da čuju zvižduk protivgradnih raketa, ali ni to se nije desilo. Lokalna vlast kaže da su rakete nabavljene, ali država nije aktivirala program protivgradne zaštite bez koga niko ne sme ni da ispali raketu u oblake. Omiljena srpska sportska disciplina, ping-ping između različitih nivoa vlasti, još jednom je zasijala u punom sjaju. Dok se odgovornost sa lokalne prebacivala na državni nivo, nesrećni seljaci su čistili led iz svojih voćnjaka pitajući se šta smo se to Bogu zamerili. Ako je, ne daj Bože, bilo povređenih tokom nevremena, oni su morali u Ivanjicu jer su seoske ambulante ostale bez lekara. Tako moji Devićani za recept moraju 30 kilometara do doktora, a ako je nešto hitno i ugrožavajuće, tih 30 kilometara ume da bude i nedostižno. Isto kao i trudne žene iz Ivanjice koje ako dobiju trudove ili im pukne vodenjak, moraju hitno u Čačak moleći Boga da bebac ne izleti negde oko Guče. 

Ali, ipak je Ivanjica juče bila u centru pažnje jer je u njoj rođen vođa četničkog pokreta Dragoljub Mihailović. Sad će da nagrnu turisti u Ivanjicu da vide kuću u kojoj je rođen, da vide muzej, samo neće imati gde da prespavaju jer je jedini hotel u Ivanjici zatvoren. Ali dobro, snaći će se ljudi. Ne dolaze oni da spavaju u Ivanjici nego da vide Čiču. Oni seljaci kojima je grad uništio malinu i šljivu će za novi rod i prihod čekati sledeću godinu pod uslovom da se opština i država dogovore ko treba da razbija gradonosne oblake. Devićani i ostali će, ako uspeju da stignu, razvaljenim i razlokanim putevima 30 km do lekara, a žene će se porađati u Čačku jer Ivanjica i dalje neće imati porodilište. Ipak je to manje važno u odnosu na "ispravljenu istorijsku nepravdu" kojom Draža prestaje da bude osuđen. 

ONO i DSZ

Mislio sam da će hajka na ombudsmana da se završi relativno brzo jer se već ubajatila te da će šefovi konspirativnim putevima DJ Vučićeviću proslediti novo ime koje bi trebalo "obraditi", ali prevario sam se. Čujem i dalje prangijaju što Dr Stefanović što Kr Gašić dok je glavni trideseti put svečano obećao da od Njega nećemo čuti ništa o tome. Samo još nekih 3000 rečenica i ni reč više. Dosta je bilo. Njemu je potrebna zaštita i ko nije shvatio, obaveštavam ga da mi koje tretiraju kao ONO moramo stati u zaštitu naše prevashodnosti od pomahnitalog zaštitnika.

Normalno čoveku prosto bude smešno koliko se oni bave mučenim Sašom Jankovićem. Napraviše od njega, ni krivog ni dužnog,  borca za demokratiju, borca za ljudska prava, "svetlost u mraku Srbije" i što je najvažnije potencijalnu tačku okupljanja eradicirane srpske opozicije. Iritira i to što me teraju da branim Sašu Jankovića iako o ombudsmanu nemam neko mišljenje. Ombudsman je bio vrlo aktivan i prilježan u slučajevima koje je pratila medijska pažnja. Aktivan je vidim i u istragama šta to i kako radi srpska policija i vojne službe bezbednosti. Iz neposrednog iskustva znam da on ne voli mnogo da se "čačka" sa policijom, osim ako to nije medijski atraktivno. Bio sam korisnik njegovih usluga pre par godina jer sam u zamršenosti slučaja u kome sam pokušavao da dokažem da "JA" iz prekršajne prijave saobraćajne policije nisam JA, udarao glavom u zid gde god se okrenem. Obratio sam se ombudsmanu, ali sam dobio obaveštenje da se "ombudsman sudom ne bavi", a što se policije tiče, posavetovao me da pišem žalbe kamndirima, načelnicima i ostalima. S obzirom na to da je svako kome bih potecijalno pisao imao po 60 dana da odgovori, a ja se već 4 godine time bavio pre toga, da sam ga poslušao, sumnjam da bih sada o tome i pisao. Nije mi tražio ni dokumenta, ni vršio inspekciju. Ja sam slučaj rešio sam sa svojim advokatom pa mi više, hvala Bogu, ombudsman nije ni trebao. Elem, poenta je u tome što veliki broj ljudi u ovoj zemlji ne oseća "blagodeti" postojanja institucije zaštitnika građana, ali je ogroman broj ljudi stao u zaštitu Saše Jankovića jer su tortura kojoj je izložen, medijsko maltretiranje i beskrupuloznost kojom su eksponenti vlasti krenuli na njega iritantni. Koliko god vam gospodin Janković bio simpatičan ili antipatičan iz koloseka izbaci kad ona "četiri jahača" u vidu DJ Vučićevića, Dr Stefanovića, Kr Gašića i Đuke bez titule krenu da lupaju i vređaju čoveka kao čoveka, a ne da kritikuju čoveka kao ombudsmana. Ta ista paklena četvorka primora normalnog čoveka da se mimo svakog ličnog uverenja i zdravog razuma svrsta rame uz rame sa onom plejadom "prodavaca ljudskih prava" i preumljivača kolektivne svesti Srbalja iz NVO sektora što čitavu situaciju, kako bi rekao naš prijatelj američki ambasador, čini prilično shizofrenom. Ne vidim ni jedan objektivan parametar po kome je bilo ko iz vlasti zaključio kako je Janković nekakva opasnost po režim. Ne vidim da je bilo ko u ovom trenutku opasnost za režim osim režima samog. Biće da se radi o povređenim sujetama i ličnim animozitetima koji prave cirkus po cenu totalne polarizacije ionako polarizovane srpske javnosti. Nesposobnost ili strah da se evropskim prijateljima kaže kako je masa stvari koje se od nas traže vređanje zdravog razuma čoveka prosečne inteligencije, za posledicu ima dezinhibisano, posredno ili neposredno, maltretiranje naroda u ovoj zemlji. Dok se gaće tresu od trećih sekretara pojedinih ambasada, specijalnih izaslanika pomoćnikovih pomoćnika dotle se nad nejakim pučanstvom zemlje Srbije trenira neviđena strogoća. Iz perspektive vlasti svako je kriv dok se ne dokaže suprotno. Kr Gašić reče da je nesrećni slučaj iz 93. godine bio ubistvo, a kome se ne sviđa takva kvalifikacija neka dokazuje da nije. Tako funkcioniše sve. Izvrtanjem činjenica, zamenom teza, patetičnim i agresivnim medijskim spinovanjem i televizijskim nastupima u kojima je glavni cilj onemogućiti sagovornika da dođe do reči postiže se efekat potpunog sluđivanja javnosti što i jeste krajnji cilj. Uz Tomine omiljene indijske serije kojima se hvalio na paradi u Moskvi, a čija jubilarna trimilionita epizoda ide ovih dana, starlete i kokete, raspevane You Tube mini i maxi fanove, bezbojni javni servis bez pretplate, ali uz još jednu reprizu Porodičnog blaga, ružičasti javni servis sa vestima o aktivnosti premijera na svakih 5 minuta, igranka sa ombudsmanom samo upotpunjuje proces shizofrenizacije i vulgarizacije srskog društva. Rezultat svega toga bude izostanak svake suštine, a suština je ono što nam je neophodno. Potrebno nam je da raspravljamo o Saši Jankoviću kao ombudsmanu, a ne kao studentu od pre 23 godine. Potrebno nam je da se država obračuna sa huliganima koji su ubili sport, a ne da se sportski funkcioneri prepucavaju preko novina i takmiče u tome ko je bliskiji predsedniku, a ko premijeru. Partizan će ponovo biti prvak države i zbog toga čestitam Grobarima, ali to je u suštini svojoj nebitno kad se derbi koji bi trebalo da čekamo sa nestrpljenjem i gledamo sa uživanjem završi sa par stotina razbijenih glava, par desetina uhapšenih, NULA golova i izostankom ozbiljne reakcije onih koji bi morali reagovati. Nema pomaka i nema pozitivnih promena dok nam deca na probnim maturskim testovima, iz subjektivnih ili objektivnih razloga, dobace jedva 50%. Iluzorno je očekivati napredak dok je mišljenje "evropskih prijatelja" bitnije od procesa razmišljanja u Srbiji. 

Zbog svega navedenog, ostaje nam jedino da pokrenemo peticiju  za ponovno vraćanje nečega što se zvalo DSZ (Društvena samozaštita), a čija bi svrha u današnjem vremenu trebalo da bude nešto drugačija. Umesto obuke za odbranu društva od prirodnih i elementarnih nepogoda danas bi svrha trebalo da bude zaštita društva od lošeg društva i nas samih od nas samih. Ovakvi kakvi smo ni sebi ne valjamo.

86. klasa ŠRO

U maju ove godine navršava se ravno deset godina od kako smo moje kolege i ja završili Školu rezervnih oficira Sanitetske službe Vojnomedicinske akademije. Služenje vojnog roka započeli smo u septembru 2004. , a završili u maju 2005.godine. Neko će reći da ta i takva vojska nije ono što je nekada bila, ali mislim da su neke stvari bile iste kao i daleke 1974. kad je moj otac služio vojsku u Školi rezervnih oficira, samo u nekom drugom gradu i nekoj drugoj državi.

U vojsku smo otišli kao odrasli, zreli i formirani ljudi sa fakultetskom diplomom u džepu. Nismo imali ni nekih posebnih predrasuda da će nam sve biti lagano zbog toga, ali nismo imali ni bojazan da ćemo prolaziti neko gadno drilovanje. Otišli smo u vojsku da odradimo zakonsku obavezu. Nekoliko meseci pre toga smo moja kolega i prijatelj (sada vojni hirurg) spremali svoje poslednje ispite na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Pošto smo imali dva ispita, a jedan ispitni rok pre tog spetembra, razmišljali smo da li da lagano podelimo te ispite do kraja godine pa onda u martu 2005. godine idemo u vojsku. Međutim, tada nama, otac tog prijatelja, inače i sam vojno lice, kaže: "Ma dodajte gas malo i završite to sad pa u septembru lepo u vojsku". Mi dodamo gas, damo oba ispita u istom roku i završimo fakultet. Da nisam tako uradio, kajao bih se čitavog života jer ne bih upoznao fenomenalne ljude i kolege koje sam upoznao kao "slušalac 86. klase ŠRO SnSl VMA". Spavanje i vannastavne aktivnosti u kasarni na Banjici, a nastava na VMA. U spavaoni koja je bila podeljena na dva dela, u jednom delu Zapadna Srbija i Beograd, a u drugom, južna pruga, NIš, Leskovac, Vranje. Kod nas u spavaoni su bili lekari, a druge dve bilo je mešoviti, lekari , stomatolozi i farmaceuti kojih je bilo šest.  U krevetu do mog, na spratu je bio Jofa, a na "prizemlju" Misirac. Jofa totalno opušten, bez mnogo brige oko toga da li mu je grb na beretki napred ili sa strane i Misirac, blago opsesivno kompulzivan. Kod Misirca je nameštanje beretke trajalo barem 15 minita. Zajebano bilo ako mu neko sakrije beretku uveče pa ne može da je nađe ujutru. Svi se spremimo, zategnemo, a on urla po sobi tražeći svoju vojničku kapu i nabraja rodoslovno stablo (prevashodno misleći na Jofu). (Vidi ovo što je zgodno "Jofa kao prevashodnost"). Svega je bilo u toj Školi, a najviše prijateljstva. Smrzavali smo se na vežbama po Bubanj Potoku i Vršcu, lečili žuljeve i izvrnute zglobove, švercovali "šnaps" kroz kapiju pored vojne policije, smejali se Žiletu Nišliji koji nas je svojim strojevim korakom zasmejavao do suza. Kukali smo kad je na mestu komandanta Škole pukovnika Mišanovića zamenio potpukovnik Jovanović. Poštovali kapetana Svrkotu i malo manje kapetana Rileta, ali ne zato što je Rile bio loš već zato što je Svrkota bio ozbiljniji. Bilo je tu i dramatičnih situacija. Aca je raskidao i mirio se sa devojkom bar tri puta dnevno, Sale je jednu noć zviznuo sa kreveta (i to onog gornjeg), Ničić je izvrtao nogu na Bubanj Potoku, ali je najdramatičnije bilo kad Misircu fali deo opreme. 

Valjda sutuacija u kojoj se ljudi nađu i okolnosti pod kojima se upoznaju određuju i neki budući odnos kao i njegovo trajanje. Družili smo se, bili ozbiljni kad je trebalo, glupirali se kad se moglo. Bilo nas je sa svih strana ove zemlje. Bilo nas je partizanovaca i zvezdaša, republikanaca i monarhista, ali nikome to nije smetalo. Razlike su postajale relativne u odnosu na prijateljstvo koje se gradilo. Neka ovo bude svojevrsan omaž iskrenom prijateljstvu koje je kao socijalna kategorija potpuno marginalizovano. Danas se prijateljstva baziraju ne nekakvim interesima, zajedničkim poslovima ili društveno poželjnim merilima. Ovo naše je iskreno. I ta iskrena prijateljstva je, kao retko šta drugo, stvarala i održavala vojska koju smo do skoro svi služili. U istim sobama spavali, istu hranu jeli, provodili više vremena na jednom mestu zajedno nego što smo sa bilo kim pre toga. Bilo nas je koji smo i studirali zajedno pa smo i pre vojske bili prijatelji, ali smo postali prijatelji i sa onima koje smo sreli prvi put u životu. Sa jednim brojem tih ljudi, sa kojima sam se tada sprijateljio, i dana danas, nakon deset godina, održavam prijateljske veze. Išli smo jedni drugima na svadbe, čujemo se redovno da razmenimo novosti, pozivamo se u pomoć ako nekome nešto treba i sve to bez ikakvih površnih interesa. Radujem se kad čujem da je neko od njih napredovao u karijeri, postao otac ili napravio bilo kakav drugi uspeh. Iako se ne viđamo često, bez trunke razmišljanja svakoga od njih mogu da pozovem u svakom trenutku i zatražim bilo šta. Bez najave, bez zadrške ili razmišljanja kako će shvatiti. E to je najvrednije što sam iz vojske poneo. Masa mojih "klasića" je ostala da radi pri vojsci. Oni nisu rezervni nego aktivni oficiri. Neki rade u civilstvu u Beogradu, Užicu ili Nišu. Jofa, pročitah na Facebook-u porađa žene u kolima. Planiramo da se okupimo narednih dana i proslavimo 10 godina "veeelike mature".

Dragi moji prijatelji, 86. klaso Škole rezervnih oficira Sanitetske službe, srećna vam desetogodišnjica završetka školovanja, uz želju da ostanemo prijatelji bar još narednih deset godina i da svojoj deci pričamo o prijateljima iz vojske. Možda će nekome zvučati smešno, dekadentno,  možda i naivno, ali zaista tako mislim. Ostajte mi dobro, gde god da ste!