"Dan je postao duži, laste se vraćaju i prave svoja gnezda, a visibaba i jagorčevina već cvetaju. One među prvima počinju da cvetaju i zato ih zovemo vesnicima proleća..." Ne brinite za moje mentalno stanje, ovo je citat iz sveske jednog osnovca koji nije osnovac odavno. Svakog proleća u prva četiri razreda osnovne škole ovo je bio obavezan sastav i svaki put je uvod izgledao otprilike ovako. Proleće me i vratilo unazad, čak do osnovne škole koju sam davno završio, ali čuvena tema "Proleće je stiglo u naš kraj" , što se mene tiče, je evergreen. Vratilo me to i u neka bolja, lepša vremena, kad su škole bile pune, a na igralištu se čekao red za fudbal. U vremena kad nije bilo "Fejsbuka i Tvitera", kad su se poruke slale na ceduljicama, a ne SMS-ovima, kad je "potvrda" sa letovanja bila razglednica sa "puno pozdrava iz...", a ne slika u tanga kupaćem na Instagramu. Tehnologije su napredovale, civilizacija se menjala, ali za ljude i većeg dela unutrašnjosti Srbije, vreme je odavno krenulo unazad. U gradovima u unutrašnjosti Srbije još se nešto i dešava, ima nekakve dinamike, ali sela... sela nam se gase. Srbiju je selo održavalo. Selo ju je hranilo, selo ju je branilo. Selo joj je tradiciju i veru čuvalo i natalitet podizalo. Ali, sad se gasi. Ako se nešto hitno ne preduzme, ugasiće se potpuno.
Uskršnje praznike sam sa prijateljima proveo u Devićima na padinama Golije. Tu sam odrastao, završio osnovnu školu i kao petnestogodišnjak otišao dalje. Prvo u gimnaziju u Ivanjici, a onda i na Medicinski fakultet u Beograd. U Devićima i danas žive moji roditelji i relativno često odlazim tamo, ali se svaki put vratim tužniji. Uhvati me tuga zbog nebrige, zbog nemara, zbog nedostatka osećaja za sopstveno prirodno okruženje. Uhvati me bes zbog ljudi koji ne žele ili ne mogu da se organizuju na lokalnom nivou, da očiste ulice i ofarbaju ograde, ali bi zato Amerikancima zbog Ukrajine "nanu naninu" kol'ko sutra. Uhvati me bes zbog onih koji smeće bacaju u Studenicu, jednu od najčistijih reka u Srbiji. Onih kojima su kontejneri sprave koje ne treba otvarati na crveno slovo da se ne zameriš Svevišnjem pa pošto je crveno slovo u Srba bar dva puta nedeljno, onda nema druge nego smeće baciti u reku ili u šumicu. Golija je park biosfere, posebno zaštićeno prirodno dobro sa zaštićenim biljnim i životinjskim vrstama, ali naše ljude, moje ljude, sve to ne interesuje mnogo. Zarobljeni u svojoj ravnodušnosti razjapiće čeljusti i progutaće svakoga ko iskoči i pokuša drugačije. Umesto da od JP "Srbijašume", koje hiljade kubnih metara drvne mase eskploatišu iz tog kraja i na tome zarađuju milione eura, traže nadonkadu za uništene puteve i zapuštene rečne tokove, naši ljudi će ćutati i pokušati da u neuređenosti sistema i blagodetima nelegalne seče šuma, ućare nešto za sebe. Opšte dobro i javni interes su jeres koju u korenu treba saseći. Zašto bismo razvijali planinski turizam za koji postoje idealni uslovi? Zašto bismo pokušali da na taj način zaradimo, da tim turistima, koji bi došli, prodamo zdravu hranu, ako možemo da s' vremena na vreme uđemo u državnu šumu, odsečemo koliko nam treba to prodamo i uzmemo par stotina eura? Zašto bismo radili bilo šta na unapređenju života u toj sredini i posledičnom ostanku mladih ljudi? Kome to treba? Država ima važnija posla, od Beograda na vodi preko decenijskih projekata u vidu Koridora pa do besomučne potrage za stranim investitorima u liku Rodnija i Del Boja. Opština Ivanjica se unazad mnogo godina stabilno drži u grupi devastiranih područja i uporno odbija da poradi na promeni takvog statusa. I oni koji vode opštinu, poput ovih koji vode državu, čekaju da dođe neko ko će rešiti sve naše probleme. Neko ko će nam izgraditi puteve i urediti planinske vodootokove idelane za kajak na brzim vodama. Sve će to uraditi neko drugi, ko će sigurno doći samo ne znamo kad. Mi samo treba da budemo strpljivi i da čekamo. I naravno, ne radimo ništa. I nemoj slučajno da je nekome palo na pamet da pokrene bilo kakvu akciju jerbo će strani investitor pomisliti da nema potrebe da dolazi. Mnoge stvari možemo sami. Mnoge stvari moramo sami. Na prvom mestu da počnemo da volimo svoja sela, svoju zemlju i njenu prirodu. Da učimo od drugih. Ko je imao prilike da ode u Sloveniju i vidi kako su uređena njihova sela zna o čemu pričam. To je jedini način da nam seoske škole opet imaju đake, a ne da se zatvaraju. To je jedini način da mladi ljudi ostaju na svojim imanjima, a ne da ista zarastaju u korov. Moramo da počnemo da marimo za prirodu koja nas okružuje i da počnemo da pomažemo ljudima koji hoće, znaju i mogu da pokrenu neke stvari. U obavezi smo da ljudima koji žele da pobegnu iz smoga i gradske gužve to i omogućimo. Mi koji više nismo tamo imamo obavezu da o tome pričamo, da svoje prijatelje odvedemo tamo, da im pokažemo sve lepote našeg kraja, da ih pitamo šta misle i imaju li ideju koja bi nešto unapredila. Da ne zaboravimo ko smo i odakle smo potekli. Hajde da se organizujemo dva puta godišnje da napravimo akcije sređivanja ulica, čišćenja smeća, pravljenja i farbanja polomljenih i neuglednih ograda. Možda nešto i u uradimo. Možda još nekoga podstaknemo. Sve je bolje od nečinjenja. Ali, hajde prvo, da pritiskamo one kojima je to posao, da srede putnu infrstrukturu jer je to neophodan uslov za bilo šta drugo. I ne radi se ovde samo o jednom mestu, jednom selu ili jednoj planini. Radi se o svima nama. Radi se o zemlji u kojoj živimo i u kojoj će rasti i živeti naša deca (ako ne odu u Nemačku, Norvešku, Kanadu ili Australiju). Radi se o čistom vazduhu i bistroj vodi. Država ima obavezu da radi na obnovi srpskog sela. Pokrajinske vlasti u Vojvodini pokrenule su akciju otkupa napuštenih seoskih imanja u Vojvodini i dodele na korišćenje mladim parovima koji nemaju rešeno stambeno pitanje, a imaju želju da na selu žive i rade. Nisam "žuti", ali takve akcije svakako treba podržati i pozdraviti. Možda je to jedan od načina da se stvari promene i zaustavi umiranje Srbije. Možda bi se onda našao neko ko bi shvatio da dugoročno ulaganje u planinski turizam donosi više nego "šumska samouslužna delatnost". Da je čista vodu koju imamo resurs 21. veka i da se prema njoj moramo odnositi sa dužnim poštovanjem. Možda je to put do toga da jednog dana napišemo sastav na temu "Proleće je konačno stiglo i u naš kraj".
Нема коментара:
Постави коментар