Na internetu se prethodnih dana vrti snimak Jutarnjeg programa ružičaste televizije u kome neki novinar Antonije Kovačević, pokušava da vikanjem iz petnih žila ubedi profesorku Medicinskog fakulteta u Beogradu Danicu Grujičić da kanabis leči rak. Gospođa voditeljka, koja je svoj profesionalni vrhunac doživela vodeći jednu epizodu rijaliti serijala "Alek i ja ili ja i Alek" i to onu u kojoj je bilo dozvoljeno postavljati pitanja premijeru, reditelja D.J. Vučićevića, pokušavala je bezuspešno da smiri strasti, pretila je reklamama, pljeskala dlanom o dlan, ali bez uspeha. Kad ništa nije pomoglo, pala je odluka da gosti napuste studio. Ovakva i ovome slična dešavanja na najbolji način pokazuju koliki je i kakav je cirkus društvo u kome živimo .
Primena kanabisa i derivata kanabisa u medicinske svrhe niti je nova niti je eksluzivna. Odavno se zna da Tetrahidrokanabinol, poznatiji kao THC pored svojih osnovnih svojstava zbog kojih je postao omiljen među uživaocima marihuane, poseduje i neka "sporedna" svojstva zbog kojih delotvorno utiče na mučninu, povraćanje i bolove i to svi znaju. Nema tu ni senzacije ni čuđenja ni zgražavanja ni sablazni, ali nema mesta ni izmišljotinama.
Ima kod nas jedna interesantna kategorija ljudi koji bi se mogli nazvati stručnjacima opšte prakse. Oni sve znaju i u sve su upućeni. Oni su apsolutno pozvani da raspravljaju i daju mišljenje o svakoj temi u ovoj zemlji. (Ako ste pomislili na... pogrešili ste, ne mislim primarno na Njega) Mislim na one koji bi da zabrane vakcinisanje dece, a jedina medicinska knjiga koju su u zivotu videli je Pelagićev narodni učitelj. Mislim na one koji tvrde da marihuana leči rak, a ne znaju ništa ni o marihuani ni o raku. Ali im zato argesivnosti i samouvrenosti ne fali. Nedostatak znanja iz određene oblasti oni nadoknađuju drekom, vikom i vređanjem sagovornika. (Opet ste pomislili... ali ne, opet ne mislim na Njega). Tako je i gospodin novinar u pomenutoj emisiji na jednu prostu i vrlo jednostavnu konstataciju da je neozbiljno pričati o tome da marihuana leči rak počeo da urla i vređa. Sad će neko možda reći da mu ni doktorka nije ostala dužna i da se tako sve pretvorilo u cirkus, ali zašto bi neko ko svoje stavove zasniva na znanju, obrazovanju i iskustvu ćutao nekome ko je o tome nešto pročitao. Zašto bi se onaj ko zna o čemu priča povlačio pred nekim ko je o tome "guglao". Stvar elementarne kulture je da sačekaš da sagovornik završi izlaganje pa onda počneš da pričaš. Međutim, ako sagovornik koji je laik u nečemu, svoje izlaganje počne sa konstatcijom da onaj koji zna o čemu priča govori gluposti, onda tu princip poštovanja elementarne kulture prestaje da funkcioniše. E tako nam funkcioniše sve. Oni kojima kućno vaspitanje ne dozvoljava da se ponašaju kao pajaci i urlaju na sagovornika povlače se pred onima kojima to nije problem. Tako dođemo do toga da nam obuhvat vakcinacije kod dece bude najniži u poslednjih 20 godina jer o vakcini pričaju pasionirani Fejsbukovci i šarlatani, a ne ozbiljni ljudi i lekari. Tako dođemo do toga da najbolji studenti državnih fakulteta u Srbiji beže napolje ili tavore na birou dok devojčice u toplesima iz večernje škole Miće Jovanovića država sprema za diplomatske predstavniike Srbije po svetu. Tako dođemo do toga da ozbiljni novinari krpe kraj sa krajem dok samozvani novinari vedre i oblače medijskom scenom i kategoriju istraživačkog zamenjuju dupeuvlakačkim novinarstvom. Tako dođemo do toga da nam vazduhoplovi padaju jer procenu da li treba ili ne treba da lete vrše građevinski radnici. Stalno se povlačimo pred gorima od sebe. Za onoga ko baca smeće sa prozora stambene zgrade reći ćemo "stoka", ali mu to smeće nećemo vratiti pred vrata. Za onoga koji se ni kriv ni dužan našao na vlasti, a ne zna da ne postoji broj telefona na koji možete pozvati Facebook reći ćemo "strašno", ali ćemo i sledeći put opet glasati za njega. Za onoga ko urla na sve oko sebe i misli da je najpametniji na svetu reći ćemo "diktator", ali i konstatovati kako nije gori od onih prethodnih. Za onu ogavštinu od rijalitija na televizijama sa nacionalnim frekvencijama reći ćemo "grozno, fuj", ali ždraknućemo malkice za slučaj da padne neko kresanje. Možda bi se nešto promenilo kad se ne bismo stalno povlačili pred gorima od sebe. Možda bi se nešto promenilo kada niko ne bi kupio ono što neko zove novinama, a počinje sa Info... na čijim naslovnim stranama se poslednjih dana čereči srpski ombudsman. Možda bi onda neko odlučio da onaj čije lice sija od mezoterapije i upornog eksplorisanja zadnjeg creva predsednika Vlade ne bi trebalo da bude narodni tribun, a onaj koji je doktorat na srpskom prezentovao profesoru Korejancu ne bi trebalo da bude doktor. Možda bi onda onaj što urla umesto savetnika za medijsko spinovanje angažovao savetnika koji bi nam pomogao da uvećamo rod pšenice po hektaru.
Mnoge loše stvari nam se dešavaju zbog nas samih. Zbog naše pasivnosti, zbog naše nezaiteresovanosti, zbog kretanja linijom manjeg otpora. Vlast je takva kakva je, ali mi joj ne tražimo da bude bolja. Mi ne insistiramo da pametni ljudi dođu na odgovorna mesta. Mi konstatujemo da bi tako trebalo, ali ne pritiskamo da tako i bude nego se povlačimo da ne bismo pali u njihovu nemilost. Mnogi su skloni verovanju da bi promena vlasti promenila stvari. Nisam siguran. Ako nemamo suštinsku promenu svesti, promena vlasti je samo kozmetika. Promenom vlasti bez promene svesti ne bismo menjali suštinu sistema već samo njegovu formu. U jednoj uređenoj državi poput Belgije ili Švajcarske, čak i loša vlast ne može da poremeti dobar sistem koji funkcioniše. A dobar sistem moramo uspostaviti sami i to tako što ćemo, za početak, naglas govoriti o stvarima koje nam smetaju. Ja sam počeo odavno.
P.S. Naslov bloga je naslov mog maturskog rada iz srpskog jezika i književnosti od pre 18 godina. Razlike u sadržini tog rada i današnjeg posta, što se obrađenih tema tiče, su mizerne. Mislite o tome!
Нема коментара:
Постави коментар