Patriotizam i ostali gresi kojima se divim

"Oj Srbijo među bunama, među šljivama..." pevao je Oskar Davičo pesmu domovini, pesmu otadžbini. Pitam se često gde su se izgubili oni čestiti i oni iskreni koji svoju zemlju vole iznad svega? Šta se desilo sa onima kojima je stalo da bilo čega drugog osim do sebe? Kako smo došli do toga da je reč patriotizam postala vulgarna i nepoželjna?

Kroz vekove, kroz istoriju, imala je ova zemlja mnogo svetlih trenutaka. Trenutaka kojima se mnoge nacije i veće od nas ne bi mogle podičiti. Uglavnom smo birali pravu stranu. Stranu dobra, stranu progresa, svetlu stranu ljudske civilizacije. Mnogi drugi oko nas u više navrata, birali su mračne strane. Birali su strane koje su značile jedino i samo poraz ljudskosti, poraz civilizacije. A onda su u jednom trenutku stvari počele da se menjaju. Oni za koje smo mislili da su nam prijatelji, postali su prijatelji sa onima za koje smo mislili da su loši. Oni koji su bili mračna strana prošlosti postali su svetla stranica sadašnjosti. Oni koji su prolivali krv nevinih u prošlosti postali su moralne gromade sadašnjosti. I sve se izvrnulo. Poslednjih godina su na sceni stravični pokušaji revizije istorije XX veka. Krivci za Prvi svetski rat postajemo mi, a krivci za Drugi svetski rat i sva zlodela koja su tokom njega počinjena postaju u istoj meri Hitlerova Nemačka i Sovjetska Rusija. Tako su naredili današnji kreatori naše stvarnosti. Odjednom se ignoriše činjenica da je Crvena armija oslobodila logor smrti Aušvic jer je Putinova Rusija anektirala Krim. Odjednom se ignoriše 20 miliona Rusa izginulih u borbama protiv Hitlera jer Putinova Rusija podržava pobunjenike u Ukrajini. Tradicionalna Parada pobede 9. maja u Moskvi postaje mesto na koje ne treba ići ni po cenu života. Šta se desilo? Kako su to režim koji je odgovoran za holokaust u kome je pobijeno 6 miliona ljudi i režim koji je u borbi protiv tog zla položio 20 miliona života stavljeni u isti koš? Gde smo mi u toj priči? Na čijoj smo mi to strani? Jesmo li zaboravili da smo uvek birali stranu dobra ne pitajući za cenu? Da li smo to svojom ili tuđom voljom sa prave strane prošlosti prebačeni na pogrešnu stranu sadašnjosti?

Kreatori današnje stvarnosti su nas kaznili za svu neposlušnost koju smo pokazali prema njima tokom istorije kao što su nagradili sve one čija je poslušnost bila bezpogovorna. Kaznili su nas i za to što pre dvadeset i kusur godina nismo ukapirali da je neko srušio zid. I tu je njihova krivica. A naša? Naše krivice ima mnogo više. Naša krivica su svi oni koji balave o svetloj istoriji dok nameštaju tendere i zavlače ruku u državnu kasu. Naša krivica su svi oni koji su zaboravili da put do kosmopolitizma vodi preko nacionalizma i da ne možeš biti kosmopolita, a da pre toga ne pripadaš jenom određenom narodu kako god se on zvao. Naša krivica je što smo reči nacionalizam i patriotizam vulgarizovali. Što patriotama ne smatramo sve one koji su vredni, kulturni, pametni i vaspitani i kao takvi se ne uklapaju u milje. Što patriotama ne smatramo sve one koji žele da ova zemlja izgleda lepše i čistije. Zamenili smo teze. Potpuno smo zamenili teze. Mera ljubavi prema zemlji je danas stepen podrške vladajućoj garnituri. Mera ljubavi prema zemlji je kvalitet sluznice želuca i debelog creva koji može da podnese narodne poslanike Babića i Đukanovića dok pišaju po zaštitniku građana samo zato što im se kao "nezavisnim poslanicima" ne sviđa njegov izveštaj o poštovanju sloboda u Srbiji. Tako se danas meri ljubav prema zemlji. Ako pojavljivanje ove dvojice ne izazove iritaciju pomenutih sluznica onda je vaša podrška reformskom kursu zemlje nesporna. Međutim, ako do iritacije dođe, vi onda svoju zemlju ne volite jer ste politikant, obožavalac "žutih" ili ste na platnom spisku Miroslava Miškovića, državnog neprijatelja br. 1 i dežurnog krivca za sve. Ako vam smeta plata zaštitnika građana od 300 000 dinara, a ne smeta guvernerkina od skoro 600 000, onda ste vi na pravom putu i vaša opredeljenost za pristupanje naše zemlje Evropskoj uniji se ne dovodi u pitanje. Međutim, ako zucnete da bi guvernerka za te pare mogla malo da se pozabavi kreditima u švajcarcima, vi ustvari ne kritikujete guvernerku nego direktno atakujete na državu i njenu vlast te ste, bez dileme, destruktivni element zarobljen u prošlosti. Samo neprijateljima ove zemlje može da izgleda i smešno i žalosno to što MUP akcioni plan za otvaranje famoznog poglavlja 24 Skupštini dostavi na engleskom jeziku, kao i izjava malopre pomenutog iritatora sluznice i obožavaoca kestenjače žlezde voljenog kancelara koji kaže da je "znanje engleskog stvar opšte kulture i da je onaj kome smeta tekst na engleskom protiv evrointegracija". Dakle, ja sam se grohotom nasmejao i kao takav spadam u kočničare svetle budućnosti zemlje. Evo usudiću se da kažem da je svaka zemlja pristupne akte prevodila na maternji (službeni) jezik građana koji u njoj žive. Zamislite koliko oni mrze svoju zemlju, kad niko od njih ne zna engleski. Zato smo mi tu da pokažemo kako se voli svoja zemlja. Samo zlonamernima smeta što nam zemlju vodi čovek čiji su savetnici oličenje gluposti. Savetnici koji lupetaju o propadanju aviona u kome je prosuta kafa i koji su predsedniku kao poklon za šeika Bin Zajeda spremili rakiju iz Bajčetine. Kom iskrenom patrioti može da smeta što sve generacije Krkobabića učestvuju u vlasti (čast blaženopočivšem Panteliji, on je iz vlasti izašao). Šta fali da mladi i perspektivni Krkobabić III sa 27 godina bude pomoćnik direktora Privredne komore? Šta vama smeta ta dinastička podela vlasti? Pa to je praksa u svim *zemljama Evrope od Dubaija preko Abu Dabija do Severne Koreje. (*geografija za 5. razred, izdavač Palma press Jagodina) A mi valjda težimo tome da budemo deo te Evrope.

Ima tih primera arogantnog antipatriotizma koliko hoćete, ali neću se više njime baviti. Pobrojaću neke kojima se divim i koje smatram iskrenim patriotama i ako time rizikujem da ispadnem antireformator, prihvatam taj rizik. Divim se Matematičkoj gimnaziji u Beogradu koja ne prestaje da proizvodi talente i genijalce koji kupe medalje gde god se pojave. Divim se profesorima te i svih drugih škola u Srbiji koji poniženi i uvređeni sramno malim platama i dalje rade svoj posao. Divim se svima onima koji su potpisali donorske kartice i time postali potencijalni davaoci organa. Divim se ljudima koji nađu novčanik sa par hiljada eura i vrate ga vlasniku. Divim se onima koji udome bespomoćnog psa lutalicu. Divim se vozačima koji ne divljaju na ulicama. Divim se lekarima i medicinskim sestrama koji rade u očajnim uslovima. Divim se komšijama koji će prijaviti muža nasilnika jer njegova žena ne sme. Divim se srpskom seljaku koji opstaje u vrletima i goletima. Divim se našim ljudima na Kosmetu koji žive u enklavama i ne žele da ih napuste. Divim se Grobaru koji ne mrzi Delije i Deliji koji ne mrzi Grobare. Divim se ljudima iz Novog Pazara jer šiju super farmerke, ljudima iz Ivanjice jer proizvode najbolji krompir, Piroćancima zbog njihovog kačkavalja, Ariljcima zbog maline i Sremcima zbog mangulice. Divim se svojim ćerkama koje mi ulepšavaju život svaki dan i kojima sam, za sada, najvažniji muškarac u životu. Divim se svojoj supruzi jer je hrabra i trudna po treći put. Divim se svojim roditeljima i svim drugim roditeljima koji svoju decu izvedu na pravi put. Divim se svojoj sestri koja sve nedaće koje je snađu podnosi stoički. Divim se svojim komšijama sa kojima uveče iza zgrade pijem pivo. Divim se svim dobrim i čestitim ljudima. Oni su za mene patriote. Oni najviše vole svoju zemlju. Volite li je vi?

Posmatram, zapažam, beležim...

Na internetu se prethodnih dana vrti snimak Jutarnjeg programa ružičaste televizije u kome neki novinar Antonije Kovačević, pokušava da vikanjem iz petnih žila ubedi profesorku Medicinskog fakulteta u Beogradu Danicu Grujičić da kanabis leči rak. Gospođa voditeljka, koja je svoj profesionalni vrhunac doživela vodeći jednu epizodu rijaliti serijala "Alek i ja ili ja i Alek" i to onu u kojoj je bilo dozvoljeno postavljati pitanja premijeru, reditelja D.J. Vučićevića, pokušavala je bezuspešno da smiri strasti, pretila je reklamama, pljeskala dlanom o dlan, ali bez uspeha. Kad ništa nije pomoglo, pala je odluka da gosti napuste studio. Ovakva i ovome slična dešavanja na najbolji način pokazuju koliki je i kakav je cirkus društvo u kome živimo .

Primena kanabisa i derivata kanabisa u medicinske svrhe niti je nova niti je eksluzivna. Odavno se zna da Tetrahidrokanabinol, poznatiji kao THC pored svojih osnovnih svojstava zbog kojih je postao omiljen među uživaocima marihuane, poseduje i neka "sporedna" svojstva zbog kojih delotvorno utiče na mučninu, povraćanje i bolove i to svi znaju. Nema tu ni senzacije ni čuđenja ni zgražavanja ni sablazni, ali nema mesta ni izmišljotinama.

Ima kod nas jedna interesantna kategorija ljudi koji bi se mogli nazvati stručnjacima opšte prakse. Oni sve znaju i u sve su upućeni. Oni su apsolutno pozvani da raspravljaju i daju mišljenje o svakoj temi u ovoj zemlji. (Ako ste pomislili na... pogrešili ste, ne mislim primarno na Njega) Mislim na one koji bi da zabrane vakcinisanje dece, a jedina medicinska knjiga koju su u zivotu videli je Pelagićev narodni učitelj. Mislim na one koji tvrde da marihuana leči rak, a ne znaju ništa ni o marihuani ni o raku. Ali im zato argesivnosti i samouvrenosti ne fali. Nedostatak znanja iz određene oblasti oni nadoknađuju drekom, vikom i vređanjem sagovornika. (Opet ste pomislili... ali ne, opet ne mislim na Njega). Tako je i gospodin novinar u pomenutoj emisiji na jednu prostu i vrlo jednostavnu konstataciju da je neozbiljno pričati o tome da marihuana leči rak počeo da urla i vređa. Sad će neko možda reći da mu ni doktorka nije ostala dužna i da se tako sve pretvorilo u cirkus, ali zašto bi neko ko svoje stavove zasniva na znanju, obrazovanju i iskustvu ćutao nekome ko je o tome nešto pročitao. Zašto bi se onaj ko zna o čemu priča povlačio pred nekim ko je o tome "guglao". Stvar elementarne kulture je da sačekaš da sagovornik završi izlaganje pa onda počneš da pričaš. Međutim, ako sagovornik koji je laik u nečemu, svoje izlaganje počne sa konstatcijom da onaj koji zna o čemu priča govori gluposti, onda tu princip poštovanja elementarne kulture prestaje da funkcioniše. E tako nam funkcioniše sve. Oni kojima kućno vaspitanje ne dozvoljava da se ponašaju kao pajaci i urlaju na sagovornika povlače se pred onima kojima to nije problem. Tako dođemo do toga da nam obuhvat vakcinacije kod dece bude najniži u poslednjih 20 godina jer o vakcini pričaju pasionirani Fejsbukovci i šarlatani, a ne ozbiljni ljudi i lekari. Tako dođemo do toga da najbolji studenti državnih fakulteta u Srbiji beže napolje ili tavore na birou dok devojčice u toplesima iz večernje škole Miće Jovanovića država sprema za diplomatske predstavniike Srbije po svetu. Tako dođemo do toga da ozbiljni novinari krpe kraj sa krajem dok samozvani novinari vedre i oblače medijskom scenom i kategoriju istraživačkog zamenjuju dupeuvlakačkim novinarstvom. Tako dođemo do toga da nam vazduhoplovi padaju jer procenu da li treba ili ne treba da lete vrše građevinski radnici. Stalno se povlačimo pred gorima od sebe. Za onoga ko baca smeće sa prozora stambene zgrade reći ćemo "stoka", ali mu to smeće nećemo vratiti pred vrata. Za onoga koji se ni kriv ni dužan našao na vlasti, a ne zna da ne postoji broj telefona na koji možete pozvati Facebook reći ćemo "strašno", ali ćemo i sledeći put opet glasati za njega. Za onoga ko urla na sve oko sebe i misli da je najpametniji na svetu reći ćemo "diktator", ali i konstatovati kako nije gori od onih prethodnih. Za onu ogavštinu od rijalitija na televizijama sa nacionalnim frekvencijama reći ćemo "grozno, fuj", ali ždraknućemo malkice za slučaj da padne neko kresanje. Možda bi se nešto promenilo kad se ne bismo stalno povlačili pred gorima od sebe. Možda bi se nešto promenilo kada niko ne bi kupio ono što neko zove novinama, a počinje sa Info... na čijim naslovnim stranama se poslednjih dana čereči srpski ombudsman. Možda bi onda neko odlučio da onaj čije lice sija od mezoterapije i upornog eksplorisanja zadnjeg creva predsednika Vlade ne bi trebalo da bude narodni tribun, a onaj koji je doktorat na srpskom prezentovao profesoru Korejancu ne bi trebalo da bude doktor. Možda bi onda onaj što urla umesto savetnika za medijsko spinovanje angažovao savetnika koji bi nam pomogao da uvećamo rod pšenice po hektaru. 

Mnoge loše stvari nam se dešavaju zbog nas samih. Zbog naše pasivnosti, zbog naše nezaiteresovanosti, zbog kretanja linijom manjeg otpora. Vlast je takva kakva je, ali mi joj ne tražimo da bude bolja. Mi ne insistiramo da pametni ljudi dođu na odgovorna mesta. Mi konstatujemo da bi tako trebalo, ali ne pritiskamo da tako i bude nego se povlačimo da ne bismo pali u njihovu nemilost. Mnogi su skloni verovanju da bi promena vlasti promenila stvari. Nisam siguran. Ako nemamo suštinsku promenu svesti, promena vlasti je samo kozmetika. Promenom vlasti bez promene svesti ne bismo menjali suštinu sistema već samo njegovu formu. U jednoj uređenoj državi poput Belgije ili Švajcarske, čak i loša vlast ne može da poremeti dobar sistem koji funkcioniše. A dobar sistem moramo uspostaviti sami i to tako što ćemo, za početak, naglas govoriti o stvarima koje nam smetaju. Ja sam počeo odavno.

P.S. Naslov bloga je naslov mog maturskog rada iz srpskog jezika i književnosti od pre 18 godina. Razlike u sadržini tog rada i današnjeg posta, što se obrađenih tema tiče, su mizerne. Mislite o tome! 

Proleće je stiglo u naš kraj...

"Dan je postao duži, laste se vraćaju i prave svoja gnezda, a visibaba i jagorčevina već cvetaju. One među prvima počinju da cvetaju i zato ih zovemo vesnicima proleća..." Ne brinite za moje mentalno stanje, ovo je citat iz sveske jednog osnovca koji nije osnovac odavno. Svakog proleća u prva četiri razreda osnovne škole ovo je bio obavezan sastav i svaki put je uvod izgledao otprilike ovako. Proleće me i vratilo unazad, čak do osnovne škole koju sam davno završio, ali čuvena tema "Proleće je stiglo u naš kraj" , što se mene tiče, je evergreen. Vratilo me to i u neka bolja, lepša vremena, kad su škole bile pune, a na igralištu se čekao red za fudbal. U vremena kad nije bilo "Fejsbuka i Tvitera", kad su se poruke slale na ceduljicama, a ne SMS-ovima, kad je "potvrda" sa letovanja bila razglednica  sa "puno pozdrava iz...", a ne slika u tanga kupaćem na Instagramu. Tehnologije su napredovale, civilizacija se menjala, ali za ljude i većeg dela unutrašnjosti Srbije, vreme je odavno krenulo unazad. U gradovima u unutrašnjosti Srbije još se nešto i dešava, ima nekakve dinamike, ali sela... sela nam se gase. Srbiju je selo održavalo. Selo ju je hranilo, selo ju je branilo. Selo joj je tradiciju i veru čuvalo i natalitet podizalo. Ali, sad se gasi. Ako se nešto hitno ne preduzme, ugasiće se potpuno.

Uskršnje praznike sam sa prijateljima proveo u Devićima na padinama Golije. Tu sam odrastao, završio osnovnu školu i kao petnestogodišnjak otišao dalje. Prvo u gimnaziju u Ivanjici, a onda i na Medicinski fakultet u Beograd. U Devićima i danas žive moji roditelji i relativno često odlazim tamo, ali se svaki put vratim tužniji. Uhvati me tuga zbog nebrige, zbog nemara, zbog nedostatka osećaja za sopstveno prirodno okruženje. Uhvati me bes zbog ljudi koji ne žele ili ne mogu da se organizuju na lokalnom nivou, da očiste ulice i ofarbaju ograde, ali bi zato Amerikancima zbog Ukrajine "nanu naninu" kol'ko sutra. Uhvati me bes zbog onih koji smeće bacaju u Studenicu, jednu od najčistijih reka u Srbiji. Onih kojima su kontejneri sprave koje ne treba otvarati na crveno slovo da se ne zameriš Svevišnjem pa pošto je crveno slovo u Srba bar dva puta nedeljno, onda nema druge nego smeće baciti u reku ili u šumicu. Golija je park biosfere, posebno zaštićeno prirodno dobro sa zaštićenim biljnim i životinjskim vrstama, ali naše ljude, moje ljude, sve to ne interesuje mnogo. Zarobljeni u svojoj ravnodušnosti  razjapiće čeljusti i progutaće svakoga ko iskoči i pokuša drugačije. Umesto da od JP "Srbijašume", koje hiljade kubnih metara drvne mase eskploatišu iz tog kraja i na tome zarađuju milione eura, traže nadonkadu za uništene puteve i zapuštene rečne tokove, naši ljudi će ćutati i pokušati da u neuređenosti sistema i blagodetima nelegalne seče šuma, ućare nešto za sebe. Opšte dobro i javni interes su jeres koju u korenu treba saseći. Zašto bismo razvijali planinski turizam za koji postoje idealni uslovi? Zašto bismo pokušali da na taj način zaradimo, da tim turistima, koji bi došli, prodamo zdravu hranu, ako možemo da s' vremena na vreme uđemo u državnu šumu, odsečemo koliko nam treba to prodamo i uzmemo par stotina eura? Zašto bismo radili bilo šta na unapređenju života u toj sredini i posledičnom ostanku mladih ljudi? Kome to treba? Država ima važnija posla, od Beograda na vodi preko decenijskih projekata u vidu Koridora pa do besomučne potrage za stranim investitorima u liku Rodnija i Del Boja. Opština Ivanjica se unazad mnogo godina stabilno drži u grupi devastiranih područja i uporno odbija da poradi na promeni takvog statusa. I oni koji vode opštinu, poput ovih koji vode državu, čekaju da dođe neko ko će rešiti sve naše probleme. Neko ko će nam izgraditi puteve i urediti planinske vodootokove idelane za kajak na brzim vodama. Sve će to uraditi neko drugi, ko će sigurno doći samo ne znamo kad. Mi samo treba da budemo strpljivi i da čekamo. I naravno, ne radimo ništa. I nemoj slučajno da je nekome palo na pamet da pokrene bilo kakvu akciju jerbo će strani investitor pomisliti da nema potrebe da dolazi. Mnoge stvari možemo sami. Mnoge stvari moramo sami. Na prvom mestu da počnemo da volimo svoja sela, svoju zemlju i njenu prirodu. Da učimo od drugih. Ko je imao prilike da ode u Sloveniju i vidi kako su uređena njihova sela zna o čemu pričam. To je jedini način da nam seoske škole opet imaju đake, a ne da se zatvaraju. To je jedini način da mladi ljudi ostaju na svojim imanjima, a ne da ista zarastaju u korov. Moramo da počnemo da marimo za prirodu koja nas okružuje i da počnemo da pomažemo ljudima koji hoće, znaju i mogu da pokrenu neke stvari. U obavezi smo da ljudima koji žele da pobegnu iz smoga i gradske gužve to i omogućimo. Mi koji više nismo tamo imamo obavezu da o tome pričamo, da svoje prijatelje odvedemo tamo, da im pokažemo sve lepote našeg kraja, da ih pitamo šta misle i imaju li ideju koja bi nešto unapredila. Da ne zaboravimo ko smo i odakle smo potekli. Hajde da se organizujemo dva puta godišnje da napravimo akcije sređivanja ulica, čišćenja smeća, pravljenja i farbanja polomljenih i neuglednih ograda. Možda nešto i u uradimo. Možda još nekoga podstaknemo. Sve je bolje od nečinjenja. Ali, hajde prvo, da pritiskamo one kojima je to posao, da srede putnu infrstrukturu jer je to neophodan uslov za bilo šta drugo. I ne radi se ovde samo o jednom mestu, jednom selu ili jednoj planini. Radi se o svima nama. Radi se o zemlji u kojoj živimo i u kojoj će rasti i živeti naša deca (ako ne odu u Nemačku, Norvešku, Kanadu ili Australiju). Radi se o čistom vazduhu i bistroj vodi. Država ima obavezu da radi na obnovi srpskog sela. Pokrajinske vlasti u Vojvodini pokrenule su akciju otkupa napuštenih seoskih imanja u Vojvodini i dodele na korišćenje mladim parovima koji nemaju rešeno stambeno pitanje, a imaju želju da na selu žive i rade. Nisam "žuti", ali takve akcije svakako treba podržati i pozdraviti. Možda je to jedan od načina da se stvari promene i zaustavi umiranje Srbije. Možda bi se onda našao neko ko bi shvatio da dugoročno ulaganje u planinski turizam donosi više nego "šumska samouslužna delatnost". Da je čista vodu koju imamo resurs 21. veka i da se prema njoj moramo odnositi sa dužnim poštovanjem. Možda je to put do toga da jednog dana napišemo sastav na temu "Proleće je konačno stiglo i u naš kraj".

Nešto lepo...

Danas je lep dan. Malo vetrovit, ali lep dan. Počeo je tako što se moja žena uspavala i malkice okasnila na posao i prvo što je izgovorila kad je otvorila oči i ukapirala da se uspavala bilo je: "Boki, pa ti mi nisi navio sat". Pa mož' misliti! Moja Sofija je, inače jedna vrlo odgovorna žena, ali se malo više oslanja na mene kad su te sitnice u pitanju. A i trudna je pa joj je oprošteno. Pošto sam nju ispratio na posao narednih pola sata sam svojoj mlađoj ćerki objašnjavao da ne odlučuje tata kad je vikend. Olga je imala ideju da današnji dan proglasimo vikendom i da niko ne ide ni na posao ni u vrtić. Ideja je sjajna, na našem kućnom savetu jednoglasno podržana, al' smo jutros zapeli oko realizacije. Onda sam svojoj starijoj ćerki koja ima skoro 5 godina i već je "modno osvešćena" morao da tražim drugu garderobicu jer joj se ono što je majka ostavila nije svidelo (već je počeo taj čuveni sukob mišljenja!) Kad sam bio dete, užasno me nerviralo kad sam morao da obučem nešto što mi se ne sviđa ili u čemu se ne osećam lepo. Stoga imam puno razumevanja za potrebe svog deteta. (zna se granica naravno, ne pravimo razmaženo derište!). Odosmo mi u vrtić, ispozdravljasmo se više puta, Dunja ode u svoju stariju grupu, Olga mi je sa suzama u očima mahala kroz prozor (to je inače, svaki dan tako, ali Olga malo glumi!) i ja odoh da tražim auto po bespućima parkinga raskopanih ulica na Voždovcu. U međuvremenu videh komšiju koji pokušava da parkira svoju paklenu mašinu, ali je njegova mašina baš velika pa nije mogla da stane tamo gde je on hteo.(au, kako ovo zvuči!) I komšija je jedan ozbiljan, porodičan i vredan čovek koga ne mrzi ništa na ovom svetu. 

Kad sam već spomenuo komšiju, moram da se osvrnem na svoj komšiluk. Mi živimo u zgradi koja je svojevrsna "Ulica lipa". Družimo se, slavimo dečije rođendane zajedno, organizujemo dolazak Deda Mraza koga čekamo kod komšija koji imaju najveći stan u zgradi, idemo u kafane, gledamo utakmice u kafiću u zgradi, priskačemo jedni drugima u pomoć oko čuvanja dece, delimo tugu kad je teško i radost kad je lepo, sednice kućnog saveta koje po pravilu nemaju mnogo posetilaca završavamo ispijajući neku "mučenicu" na platou iza zgrade... Pošto u drugom ulazu zgrade živi i moja rođena sestra, mogu slobodno da kažem da je, što se mene tiče, atmosfera u zgradi porodična. Sa svojim komšijama slavim i predstojeći Vaskrs i to tako što svi zajedno idemo kad mojih roditelja na moju lepu Goliju. Radujem se tome kao đačkoj eksukrziji. Kuburimo malo sa skupljanjem para za održavanje zgrade pošto neki od stanara još nisu ukapirali da je ta zgrada naša zajednička kuća, ali dobro, toga svuda ima.

E, pošto završih esej o komšijama, da nastavim dalje. Nađoh ja svoja kola uglavljena između drveta, ivičnjaka i urnebesno parkiranog Yarisa te krenuh put svog radnog mesta u ambulanti u sedištu kompanije Telenor. Tamo su me moji pretpostavljeni zbog "znanja engleskog jezika, elokvencije, nespornog medicinskog znanja i kooperativnosti", kao reprezentativan primerak poslali još pre 5 godina. Nadao sam se da će u međuvremenu ta reprezentativnost malo izbledeti pa da me odavde pošalju na specijalizaciju, ali jok. Pokušavao sam da im objasnim da je vreme da u moju ambulantu pošalju nekoga reperezentativnijeg, a mene na specijalizaciju, ali, avaj, gluvom šaptati, a ćoravom namigivati vazda je bio zaludan posao. Lepo je tamo gde radim. Ambulanta opremljena po zapadnim (čitaj Norveškim) standardima sa kompletnom opremom na kojoj bi mi pozavidele i veće bolnice, što mi omogućava da skoro 90% zdravstvenih problema svojih pacijenata rešim na licu mesta bez slanja specijalistima. I to sam pokušavao da objasnim svojim "naprednim" menadžerima, ali oni mi zapretili da ću, ako nastavim da im objašnjavam, završiti u Mladenovcu. Nema to veze sa onim čuvenim Nušićevim "završićeš u Ivanjici". Oni samo znaju ko je gospođa ministarka (Zoranah), za Nušića nisu ni čuli, nego, eto, čisto da priprete jer im se može. No dobro, ničija nije gorela do zore, kaže naš narod, pa će valjda i njihova da se ugasi nekad, da i meni svane. 

Kad stigoh na posao, uključih računar i dok je čistačica čistila ambulantu, pogledah novine. U novinama nađoh priču o nekom liku iz okoline Gornjeg Milanovca koji sam pojede pečeno prase. Zbog tog neobičnog dara, zovu ga "Nenajed" iako mu je ime Milorad. I reče čovek rečenicu zbog koje se i dalje smejem, a koja me potpuno neplanirano natera na razmišljanje o njenom širem kontekstu: "Nikad se nisam takmičio. Jedem obilato samo za svoj ćeif. Slatko, sam posrčem lonac pasulja od 10 litara". Čovek radi stvari iz ličnog zadovoljstva ne obazirući se na to šta drugi misle o tome. Sjajno! 

Baš lep dan danas. Još i petak. Danas popodne, konačno Olgi mogu da kažem da počinje vikend i da dva dana ne ide u vrtić. Rekoh li vam da supruga i ja čekamo treće dete? Uzdravlje! Uživajte u vikendu!

Kriv je pilot, a ko drugi?!

Naravno da je kriv pilot helikoptera. Dali čoveku novu, tek kupljenu paklenu mašinu sa svim mogućim i nemogućim uređajima, dali mu odrešene ruke da ako želi poleti, a ako ne želi ne mora. On je iz nepoznatih razloga samoinicijativno odlučio da bebu vozi u Beograd umesto u Kragujevac i rešio je te maglovite noći da sleti baš na Aerodrom Nikola Tesla. Oni su ga molili da sleti u Batajnicu ili na neku poljanu, ali on je insistirao da sleti u Surčin jer je zeleo da ga svi slikaju, da vide njegovo herojsko delo i kako brine o svakom građaninu ove zemlje. Dakle, sve je jasno. Nema tu propusta ni ministra odbrane koji je bio u Kruševcu pa odatle tragao za olupinom helikoptera u surčinskim njivama ni ministra zdravlja koji se herojski spremao da dočeka helikopter sa sve upaljenim kamerama ni načelnika Generalštaba koga niko nije ni obavestio da je helikopter poleteo. Svu odgovornost koje, sudeći po izveštaju, nema, poneo je On. Još pre 7 dana je On preuzeo odgovornost. Ne razumem Njegovu potrebu da se neprestano brani. Brani se i kada ga napadaju, ali još više kad ga ne napadaju. Niko Njega nije optužio nizašta, osim za stvaranje sistema u kome su medijska manipulacija i agresivni politički marketing zamena za konkretne rezultate. To je i navelo onu dvojicu da prave šou kobne večeri. Uz poteru Dr Nebojše za otmičarima deteta tog dana, moralo se smisliti nešto spektakularno da bi i oni ubrali neki poen što kod Njega što kod naroda. 

Nesreća se desila 13.marta, pre 20 dana, a izveštaj komisije koja ga je u strogoj konspiraciji pisala pojavio se juče u novinama i to nezvanično. Da malo opipaju puls masi pa će videti kad će ga obelodaniti zvanično. Poređenja radi, o onoj avinskoj nesreći u Alpima, koju su naši mediji revnosno pratili znali smo sve posle samo 72 sata.
Sam je sebi skočio u stomak dajući izjave koje su u nekim trenucima budile sumnju da mu je zdravstveno stanje narušeno. Prvo je rekao da ga niko nije pitao, a onda da je sa Gašićem bio na vezi. Onda je rekao da na aerodromu nije bilo nikoga iz Vlade, a posle da je Lončar krenuo na aerodrom da vidi šta je sa bebom (da je Lončar neonatolog razumeo bih, ovako...). U jednom trenutku, po rečima premijera, Gašić je bio u Kruševcu, a Gašić priča kako je u gumenim čizmama gacao po blatu tražeći olupinu helikoptera. Kad je misleća javnost postavila sasvim logična pitanja o odgovornosti dvojice ministara, On se isprsio i preuzeo odgovornost na sebe, odlučno odbijajući "da da" Lončara i Gašića. Pritom mu ih niko nije ni tražio. Niko ne traži ničiju glavu. Samo odgovornost! Ništa više i ništa manje od toga. Odgovornost! Uzrok pada helikoptera je važan i treba ga ispitati, ali su stvari koje su prethodile tragičnom događaju takođe važne i ne smeju ostati nerazjašnjene ni zbog javnosti ni zbog vojske, a pre svega zbog ljudi koji su te noći izgubili život. Mora se odgovoriti na sva sporna pitanja. Mora se utvrditi da li je bilo drugih opcija i ako jeste zašto se njima nije pribeglo. Sve je to važno. Paradoksalno zvuči, ali nekakvi tehnički podaci o helikopteru i to šta je otkazalo te noći je manje bitno od toga ko je i zašto podigao helikopter ako je bilo drugih načina za rešenje problema. Zašto Beograd, a ne Kragujevac ako je Kragujevac bio primarno odredište? To su pitanja koja zaslužuju odgovore. Vređa inteligenciju što će sva "krivica" da se svali na poginulog pilota i njegovog komandanta. U izveštaju se navodi da je načinjena sitna proceduralna greška tj. o akciji nije obavešten načelnik Generalštaba. Pazite, ministar odbrane koji je u komandnom lancu iznad, daje naređenje oficiru koji je u komandnom lancu ispod načelnika Generalštaba i to je "sitna proceduralna greška". To se zove ozbiljno narušavanje komandnog lanca.  Zamislite da je načelnik Generalštaba bio obavešten i rekao da helikopter ne može da poleti jer su meteo uslovi nezadovoljavajući? Da li bi to i tada bila "sitna proceduralna greška"? Načelnik Generalštaba, navodno, nije obavešten zbog hitnosti situacije. Sanitet krenuo iz Novog Pazara u Kragujevac u 16 časova tog dana pa se zaglavio zbog odrona. U 18 časova zatraženo angažovanje helikoptera koji je poleteo u 20 i 15 časova. Čitava dva sata je prošlo između zahteva i poletanja. Da li je bilo vremena? I možda to i nije toliko bitno, ali pokazatelj je neodgovornosti koja čitavim ovim slučajem dominira. Dakle, na najvažnija pitanja superkomisija nije odgovorila, ali je zaključak da nema ničije odgovornosti. Osim možda bebe koja se razbolela, pilota koji je po nečijem naređenju podigao helikopter i po naređenju pokušavao da sleti u Surčin, lekara i tehničara koji su se našli na radnom mestu tog dana i naravno Svevišnjeg koji je tog dana poslao kišu i maglu na Srbiju. Ostali su sve uradili kako treba.

Koji je danas dan?

1. Ministarka saobraćaja na konferenciji za štampu "ribala"direktora Železnice jer vozovi idu jedva 35 na sat. Kažu da se ribanje nastavilo i posle toga. Izvori koji su prisustvovali ribanju kažu da je ministarka bila toliko ljuta da je potegla i najjače oružje, NJega. Nesrećni direktor se pravdao da ne mogu vozovi brže jer su stari, a i pruga je u lošem stanju, na šta je ministarka odgovorila: " Nemoj da ti dovedem premijera da potera voz pa da vidiš može li brže! Ne treba da menjamo stvari zbog mene ili zbog vas, nego zbog Njega! Šta će meni Železnica, šta ja imam sa tim?! Ali, On! On je kao mali obožavao da se igra vozićima i duva u pištaljke, one železničke, naravno, ne one petoktobarske. Zato moramo da menjamo stvari i napravimo bolju Železnicu, bržu Železnicu, jaču Železnicu...! Daj Badžo taj tanjir sa ćevapima..." dobacila je ministarka direktoru Železnice koji se u međuvremenu latio konobarskog posla. Nismo uspeli da saznamo šta je sa onim koga premijer ne zna, ali koji će biti smenjen jer je završio na naslovnici Blica zapošljavajući naprednu stranačku vojsku u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika "Železnice Srbije" jer su posle ćevapa stigle princes krofne i ministarka više nije bila dostupna za novinarska pitanja.

2. Ministar Vulin iznenadio premijera, ali i sebe. Premijer je pohvalio Vulina jer je jedini odmah ukapirao zašto je Hag pustio Šešelja. Osim Vulina to je znalo i oko 4 miliona punoletnih građana Srbije, ali njih premijer nije hvalio. Sada, kada Hag traži Šešelja nazad, Vulin ponovo briljira pa je čak ušao i u sukob sa premijerom Hrvatske. Nezvanično saznajemo da se taj Vulinov performans toliko svideo premijeru da je odlučio da svoja veberovska načela zameni snupijevskim "Govori tiho i nosi Vulina sa sobom..."!

3. Novi rijaliti "Parovi" svakoga dana ima sve više pratilaca. Čitava duplerica jednih tiražnih dnevnih novina, danas je posvećena žurci na kojoj je sve bilo dozvoljeno. Nadležni kažu da nisu nadležni, a anketirani građani koji ne gledaju Parove izraziše čuđenje kako Cuca sa minđušom na jeziku liže Kucu... tamo negde već. Medju članovima Republičke radiodifuzne agencije muškog pola kojima je u opisu posla gledanje svake epizode pomenutog rijalitija zavladala je epidemija pojave žuljeva u predelu desne šake. Prema poslednjim informacijama, na lice mesta se uputio i ministar Lončar. Detalji o pomenutoj epidemiji biće saopšteni najkasnije za 3 meseca kad će komisija koja je odmah formirana završiti svoj izveštaj. 

4. Lider radikala i politički deda sadašnjeg premijera (pošto je Toma politički otac AV, a Tomin politički otac VŠ, onda je VŠ politički deda AV) prim.aut., mora ponovo u Hag. Sudije Haškog tribunala su nakon dugog većanja zaključile da Hag bez Šešelja nije Hag. Prethodna 4 i po meseca su pokušavali da dokuče šta je to što fali Hagu i konačno pre neki dan ukapirali da je to Šešelj. Politički deda našeg premijera je na to odgovorio paljenjem zastava NATO-a, EU i SAD-a. Znajući kako su pomenuti osetljivi na diranje u zastavu, uskoro možemo očekivati da uslov za  otvaranje prvog poglavlja u pregovorima sa EU bude to što će AV lično odvesti VŠ u Hag i to biciklom.