Odgovor na neodgovorno

Možda će neko pomisliti da moja opsednutost temom odgovornosti i neodgovornosti ima zabrinjavajuće razmere, ali ja zaista mislim da od toga sve kreće i da dok tu ne uspostavimo adekvatan sistem sve druge mere, postupci i promene nemaju smisla.

Slušam ovih poslednjih dana koliko je Srbiji kredita odobreno za različite infrastrukturne projekte od kojih neke nismo ni započeli, a veliki deo njih, po našem starom običaju nismo doveli do kraja. Nije mi jasno ko je i zašto aplicirao za te kredite, a da nije imao ni gotove projekte, ni rešena imovinsko pravna pitanja ni izvršenu adekvatnu pripremu. Ukupna suma koja je na čekanju po raznoraznin osnovama iznosi oko 3,5 milijarde eura. Što je od svega najgore mi kao država na te kredite plaćamo penale jer ih ne koristimo. Da li ćemo dočekati da neko izađe u javnost i kaže "taj i taj, imenom i prezimenom, odgovoran je što smo tražili pare za projekte koji nisu ni napravljeni"? Dokle ćemo samo konstatovati kako nešto ne valja ili nije valjalo, a ništa ne preduzimati da se odgovorni za nemar, nerad i neznanje kazne? Da li ćemo dočekati da neko bude kažnjen što se bahato i neodgovorno igra novcem svih nas? Do kada ćemo biti zemlja koja gradi 2 kilometra puteva godišnje? Do kada će putovanje našim prugama biti svojevrsna atrakcija i nalik rijalitiju "Preživljavanje" jer put od 200 km traje 24 sata, a u vozovima ako nemate ćebence možete da dobijete promrzline II i III stepena ako je zima, a bez kanistera ladne vode toplotni udar leti? Sve dotle dok se neozbiljni ljudi budu bavili ozbiljnim poslovima biće nam tako. Naši famozni koridori koji bi trebalo da nas stave na saobraćajnu mapu Evrope grade se decenijama, za njihovo finansiranje sredstva su obezbeđena davno, ali mi za tih nekoliko decenija nismo uspeli da izvršimo eksproprijaciju ili ti po narodski da otkupimo zemlju od vlasnika na maršruti tih putnih pravaca. Pa ko je ovde lud? Ko je za to bio zadužen svih ovih godina? Ministarstvo, Vlada, lokalne samouprave...? Ko? Bog zna kako smo tražili i dobili kredit od Rusa za obnovu železničke infrastrukture, a onda čekali nekoliko godina na početak realizacije istog jer, ustvari, nismo ni znali za šta smo te pare tražili. Kod nas to izgleda otprilike ovako: sednu neke glavonje u kafanu, razglabaju o svemu i svačemu, pohvale se ko je šta povalio poslednjih meseci i onako usput pomene neko da bi trebalo da pravimo put ili obnavljamo prugu. Ovi drugi se sa tim oduševljeno slože i pošto tih para u našem budžetu nema oni odluče da traže kredit od ovoga ili onoga. Pošalju oni zahtev, taj zahtev bude razmotren, načelno odobren, a onda se od naših "eksperata" zatraži i projekat na šta će te pare biti potrošene. E tu se ovi naši nađu u čudu jer im nije jasno šta će im projekti. Pa "oćemo da pravimo put, da bušimo tunele, da pravimo "brze pruge Srbije", šta im nije jasno". Pošto u ozbiljnom svetu to ne ide baš tako, a mi nemamo ni idejni projekat, ni plan realizacije, ni izvršenu eksproprijaciju, te pare ostanu na čekanju. Onda dođu neki novi koji urade isto to, pa iza njih neki sledeći i pošto se svi zaklinju da "samo što nismo završili auto-put", a ne mrda se sa mrtve tačke mi doguramo do 3,5 milijardi eura odobrenih, a neiskorišćenih sredstava. I opušteno plaćamo penale od 4-5 miliona eura godišnje zbog toga što su pare odobrene, a nisu povučene. Šta je to za nas. Bogata zemlja, ima se može se. I nikad nisam čuo da je iko pozvan na odgovornost zbog toga. Kažu da ima dosta projekata koji su urađeni, ali nisu odgovarajući pa je i to razlog što ne možemo da povučemo novac. I nikad nisam čuo da je neko izašao i rekao ko je taj ko je taj loši projekat uradio, a ko ga odobrio. Menjaju se ministri, menjaju se projektanti, menjaju se nadzornici i izvođači, samo se loša praksa ne menja. Ona stoji "kano klisurine". Tako Koridor 10 gradimo 30, Prokop 40 , obilaznicu oko Beograda 40 godina. Svi veliki infrastrukturni projekti kod su nas postali decenijski. Ko je za to odgovoran? Čijeg je neznanja, nemara ili nerada sve to posledica? Ime i prezime! Ministar taj i taj, direktor taj i taj, projektant taj i taj! Nažalost, ko sa čuvenom Đeknom, takvog javnost još nije upoznala, a kad će ne znamo.

Pre nekoliko godina je japanska Vlada donirala Srbiji 30 novih digitalnih mamografa. Mamograf je aparat za snimanje dojki i koristi se za rano otkrivanje karcinoma. Rano otkrivanje ove pošasti omogućava i efikasnije lečenje i veće preživljavanje. Srbija je, nažalost, visoko pozicionarana po broju obolelih i umrlih od raka dojke. E pošto smo mi kukali i zapomagali kako nemamo čime da sprovodimo strategiju prevencije ove bolesti, efikasni Japanci nam, iz poznatih razloga, ne daju pare nego kupe mamografe i to 30 komada. Stigli mamografi, uredno zapakovani u celofanske folije i smešteni u neki magacin. Stajali oni tu, stajali, čamili. Cela Srbija se bavila prevencijom raka dojke, Katarina Rebrača se preforsirala u tim akcijama pa je posle bila na lađenju u CZ-u, Fond B92 kupio autobus sa mamografom da se voza po Srbiji, a novi japanski mamografi stajali neraspakovani u nekom podrumu. Kad se konačno saznalo da oni postoje i da se ne koriste, dobili smo obrazloženje da mi ustvari nemamo dovoljan broj lekara obučenih za mamografije. Da ponovim, nemamo dovoljno lekara obučenih za mamografije! Specijalisti radiologije su inače deficitarna roba na našim prostorima, a oni koji su posebno osposobljeni za mamografije su još deficitarnija. Pa ko je i zašto tražio mamografe od Japanaca, a da prethodno nije obavio osnovnu pripremu, a to je obezbeđivanje dovoljnog broja ljudi u domovima zdravlja u Srbiji koji bi na njima radili. Opet ono naše "teranje zadnjih mimo prednje". Opet pogrešan redosled poteza. U zemlji u kojoj je zdravstvena kultura na, inače, niskom nivou, gde se na raznorazne preglede čeka mesecima gde je procenat obolevanja od karcinoma visok, 30 novih mamografa čame u podrumu jer na njima nema ko da radi. Da nije žalosno, bilo bi smešno. Da li je iko pozvao na odgovornost bivšeg večitog ministra Tomicu što je zabranio specijalizacije na par godina pa sad imamo manjka lekara svih specijalnosti? Nije! Da li je iko proverio ko je taj ko je tražio mamografe, a da prethodno nije imao ni plan njihove  raspodele ni ljude koji bi na njima radili? Nije! Da li je iko pitao bivšu ministarku zašto dugo nismo imali detaljne kadrovske planove u svakoj zdravstvenoj ustanovi i šta je po tom pitanju urađeno kad su ti planovi konačno napravljeni? Nije! Da li je neko pozvao na odgovornost direktora bilo koje zdravstvene ustanove što je prekomerno zapošljavao magacionere, konobare, blagajnike, sekretarice, a da zbog smanjenog broja lekara ne može da organizuje posao u sezoni godišnjih odmora? Nije! I sada, kad je, moram priznati, napravljen pomak u popunjavanju deficitarnih specijalnosti, to nije urađeno do kraja. Postoje ustanove gde se specijalizacije odobravaju onako ad hok, bez plana i bez uvažavanja potreba. Uhvati direktor, podeli pregršt specijalizacija iz oblasti koje su potpuno nepotrebne, a onda na sva zvona po Srbiji i šire, traži specijaliste koji bi popunili rupe. Ali, dokonih lekara specijalista u ovoj zemlji nema. I sve je to znao i onaj ko je tražio mamografe od Japanaca. Znamo li ko je to? Ne znamo! Da li će neko odgovarati zbog toga? Neće!

Sindrom opšte neodgovornosti poslednjih nekoliko meseci dobio je puni zamah u kampanji preko društvenih mreža u kojoj se roditelji pozivaju da ne vakcinišu svoju decu. Dakle, nešto što se u ovoj zemlji primenjuje punih 30 ili 40 godina, odjednom je štetno i po život opasno. Nešto što je pomoglo da se iskorene tetanus, difterija, male boginje, dečija paraliza, odjednom je nepotrebno. Da odmah razjasnimo, to je opšti, svetski trend, ali se, za razliku od nas, u ozbiljnim zemljama tim fenomenom vrlo ozbiljno bave. Svaki normalan roditelj misli najbolje svom detetu i tu nema ništa sporno. I nije su ljutiti na roditelja koji misli da vakcina može štetno da utiče na njegovo dete. Ali, oni kojima je posao da se tom problematikom bave, to rade vrlo traljavo. Prvo, vakcinacija protiv odeređenih bolesti u Srbiji ima status "zakonske obaveze" i nepoštovanje iste, kao i nepoštovanje zakona uopšte, treba da povlači i odgovornost. Na zakon se slabo ko poziva, a i ako se i pozove to čini stidljivo i nenametljivo. Drugo, zašto nema organizovane kampanje kojom bi se ljudima koji imaju dileme oko vakcinacije te dileme razjasnile? Zašto im savete daju šarlatani sa Fejsbuka, a ne renomirani pedijatri ili epidemilozi? Zar ćemo dozvoliti da upropastimo tekovinu koja je tokom prethodnih nekoliko decenija od nas napravila zemlju bez opasnih zaraznih bolesti? Ponovo u domovima zdravlja imamo natpise "molimo roditelje da decu sa osipom po telu odmah vode u sobu za izolaciju". Toga dugo godina nije bilo. Imamo povećan broj dece sa malim boginjama, a nadležni u ovoj zemlji to rešavaju tako što svakih mesec dana vlada nestašica vakcina za obaveznu vakcinaciju protiv nekih drugih zaraznih bolesti. Na sva zvona je promovisan čuveni Pentaksim te je masa roditelja započela vakcinaciju dece istom još u periodu kada se Pentaxim plaćao. Onda je pompezno najavljeno da je Pentaxim stavljen na pozitivnu listu i da se dobija besplatno u domu zdravlja. A onda je Pentaxim nestao sa tržišta. Povremeno se pojavi određena količina koja nestane za 3 dana pa se roditelji snalaze tako što vakcinu nabavljaju po Hrvatskoj ili Mađarskoj. I ko je zato odgovoran? Ako je RFZO, kaznite odogovorne. Ako su farmaceutske kompanije i distributeri, kaznite ih! Nemoguće da niko nije odogovoran. Nemoguće da nema ničije krivice za tako krupan problem. Kad se sve ovo uzme u obzir, nije ni čudo što u oblasti imunizacije vlada haos. Neki roditelji neće da vakcinišu decu, neki bi da ih vakcinišu, ali nemaju čime, a nadležni uglavnom igraju ping pong tako što se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu instituciju i na kraju ispadne da niko nije odgovoran. Što bi čuveni Mladen Delić rekao "Ljudi moji, ma je li to moguće?".

I tako od one riblje glave dođemo i do repa. A na repu smo mi koji nismo vlast i ne odlučujemo, ali koje takođe ne krasi visok stepen odogovornosti. Mi bacamo smeće kroz prozor, mi nećemo da plaćamo održavanje zgrade u kojoj živimo jer nas interesuje samo ono što je sa unutrašnje strane vrata našeg stana, a sve ostalo će uraditi neko drugi. Neko ko je zaludan da ide od vrata do vrata da sakuplja pare, da moli i objašnjava zašto je potrebna kontrola ispravnosti protivpožarne opreme, zašto lift mora da se podmazuje, zašto sijalice na stepeništima nemaju neograničen vek trajanja i zašto je ulazna vrata stambene zgrade poželjno otvarati ključem. Možda je ovo trebalo staviti na početak. Možda sveopšta neodgovornost počinje od nas neodgovornih. Možda smo mi temelj, a pošto je temelj loš ni krov ne može biti dobar. Možda, u krajnjoj liniji, nije ni bitno ko je početak, a ko kraj. Hajde da postanemo odogovrni i time nateramo i druge da budu isti. Hajde da svoju decu učimo odogovornosti i time pravimo odogovorne ljude. Hajde da se potrudimo da oni koji se ponašaju odogovrno ne budu u isto vreme i frurstrirani jer je sistem takav da bolje prolaze neodogovorni. Hajde da nešto uradimo!