Amnezija ili anamneza?!

U teoriji psihologije ličnosti postoje dva osnovna ljudska nagona, nagon za (samo)održanjem ili Eros i nagon za (samo)uništenjem ili Tanatos. Koji od ove dvojice odnosi pobedu zavisi od mnogo faktora. Zavisi od genetike, od socijalnog okruženja, od objektivnih i subjektivnih okolonosti u kojima se nalazimo, od vaspitanja i još koječega drugog. 

Kod nas Srba ovaj dvojac je od pojave naše na ovim balkanskim brdima vodio neprestanu bitku i mislim da neću pogrešiti ako kažem da je njihova međusobna borba isklesala ovo pleme i napravila ga ovakvim kakvo jeste. Ako bi falio samo deo nekoga od njih teško da bismo bili ovo što jesmo. Nastanjeni vekovima ovde gde jesmo bili smo na vetrometini. Bilo smo raskrsnica puteva, ali i raskrsnica ratova. Bili smo spoj različitih kultura, ali smo bili i bojno polje tih istih kultura. Bili smo istočnjaci na zapadu i zapadnjaci na istoku. Bili smo ekstremi u ljubavi i u mržnji. Bili smo vernici do inkvizicijskih razmera i ateisti do nivoa antihrista. Sve smo bili samo nikad nismo bili umereni. A mislim da tu neumerenost dugujemo upravo toj neprestanoj borbi dvojca sa početka teksta. Opasnosti kojima smo bili izloženi vekovima i raznorazni Tanatosi koji su nas spopadali, hranili su našeg Erosa i nisu mu dali da poklekne i preda se. Želja naših zavojevača i okupatora da nas unište do granice nepostojanja budila je u nama životinjsku želju da opstanemo i održimo se. Ni nabijanje na kolac ni kule od srpskih lobanja nisu tu želju ugasile i oslabile. Ni obesni Austrougari koji su vešali narod po Mačvi i Posavini nisu ubili želju ovog naroda da živi i opstane. Hitler je pokušao i u Šumaricama i u Jajincima i u Kraljevu i na Sajmištu i uz pomoć svojih vernih sluga što sanjaše "tisućljetnji san" u Jasenovcu, ali nije uspeo. Ovaj narod je preživeo. Preživeo je i devedesete i ponovne nasrtaje Pavelićevih potomaka. Preživeo je nekako i onu armadu belosvetskih zlotvora koji su ga 78 dana besomučno zasipali raznovrsnim poklonima od Tomahavka preko kasetnih i grafitnih bombi do čuvenih "bezopasnih" projektila sa osiromašenim uranijumom. Sve je to ovaj narod preživeo. 

A onda je došlo neko novo vreme. Oni Tanatosi koji nisu uspeli ni koljem ni bombama ni žicom oko vrata ni "edukativnim sankcijama" kako reče naš prijatelj ambasador Kirbi, shvatiše da je jedini način da se Srblji unište, programirano samouništenje ili medicinskim rečnikom, koji mi je blizak, rečeno, apoptoza. 

U cilju apoptoze kontinuirano nam instaliraju nesposobne, korumpirane i beskrupulozne vladare kojima je milost zapadnih prijatelja važnija i od nacije i od života. Unazad 20 godina samo se smenjuju likovi, ali proces apoptoze se ne zaustavlja, samo poprima nove oblike Pošto je bitan momenat apoptoze da smrt ćelije ne izazove zapaljenski proces tj. reakciju organzma, naši prijatelji su nam u poslednjoj fazi programiranog samouništenja uvalili one koji su nekad bili "Velikosrbi" i sanjali granicu države Serbske negde oko Karlovca i Virovitice. E upravo oni imaju za cilj da nas preume, da učine da svet gledamo drugačijim očima, da oprostimo neoprostivo i zaboravimo što se zaboraviti ne sme. Pomenuti proces apoptoze konstantno dobija na ubrzanju uz obilatu podršku naših prijatelja koji su na današnji dan pre 16 godina započeli varvarsku akciju bez presedana i koja traje do današnjeg dana. Traje tako što na Kosmetu, osim one šake jada na severu koji je sada deo države Kosovo, Srba gotovo i nema. Traje tako što su nam na tom istom Kosmetu uzurpirali manastire i proglasili ih "kosovskom kulturnom baštinom", što su nam uzeli rudnike, termoelektrane i  izvore pijaće vode. Traje tako što je raznorazni šljam svih profila i političkih boja isplivao i dokopao se pozicija sa kojih se odlučuje jer se ono što valja povuklo ili je otišlo u emigraciju. Traje tako što za razliku od svih drugih mi svoj evropski put plaćamo teritorijama i gubitkom nacionalne svesti. Traje tako što oni koji su našu Vladu 1999. savetovali indirektno preko Tomahavka, danas istu savetuju direktno i to za debele pare. Traje tako što ćemo svu zemlju rasprodati stranim konglomeratima koji je plaćaju arapskim petrodolarima. Traje tako što nam dronovi sa zastavom "velike Albanije" neometano lete na stadionima dok se BIA bavi prisluškivanjem protivnika vlasti. Traje tako što za "istorijski sporazum sa MMF-om" moramo da poskupimo struju, prodamo Telekom i možda uvedemo strateškog partnera u EPS. Ipak, glavna opasnost preti od nečega što niko ne pominje, što će označiti završetak procesa "programiranog samouništenja", a to je ravnodušnost. Pogledajte ljude oko sebe, zapitajte se da li su srećni pa onda odlučite da li da budete ravnodušni. Pogledajte kolektivne centre za smeštaj izbeglica pa odlučite da li da budete ravnodušni. Pogledajte srušene zgrade po Srbiji i lica onih koji su izgubili najmilije pre 16 godina pa onda odlučite da li će vas savladati ravnodušnost. Pogledajte sebi u lice i zapitajte se da li ste postali ravnodušni!

Smemo li da razmisljamo?

Opet se sinoć žalio, zapomagao i kleo sudbinu što ga niko ne razume. Jadao se Oliveri što ga svi kritikuju, a niko ne prepoznaje dobre stvari. Evo, ja ću napraviti izuzetak. Zdušno podržavam uvođenje profesionalnog menadžmenta u Železaru u Smederevu. Mislim da je to dobar i neophodan potez. Čak mislim da je to trebalo da bude Plan A za smederevskog giganta. Da je prvo doveden prefesionalni menadžment možda bi ti ljudi od Železare napravili atraktivnu kompaniju pa bi onda na nekom tenderu za privatizaciju bilo više zainteresovanih, ozbiljnih kompanija, a ne jedna jedina sa kojom su pregovori propali. Ne samo da podržavam taj potez nego sam očekivao da će profesionalizacija menadžmenta biti uvedena u svim javnim i državnim preduzećima. Šta više, to je bilo jedno od najglasnijih i predizbornih, a Boga mi i postizbornih obećanja. Umesto toga dobili smo "ponosnog naprednjaka" na čelu EPS-a, večitog Bajatovića na čelu Srbijagasa, onog kleptomana koji je uhapšen na čelu rudnika "Resavica", a član je SNS-a i cirkus od konkursa za direktora "Železnica" u kome su kandidati postavljani i smenjivani na po 24 sata dok konačno posle 4 meseca većanja nije izabran direktor na mandat od 4 godine. Na mestu direktora Koridora Srbija čoveka koji je sahranio svoju privatnu firmu, a za čijeg vakta na direktorskoj poziciji je urađeno 20 kilometara srpskih koridora. Kolega mu, direktor Puteva Srbije je statusu V.D. na neodređeno i tako bi se moglo nabrajati do sutra. To su činjenice, a ne izmišljotine. I onda kad neko pita zašto je to tako, zašto nemamo profesionalni menadžment u državnim firmama, kreću paljba i optužbe po onome ko pita. Ne znam da li čovek neće ili ne može da shvati suštinu nezadovoljstva onih koji pitaju. Nezadovoljstvo onih kojima je smanjena plata, nije samo zbog tih famoznih 10%. Nismo mi idioti pa da ne razumemo u kakvom je stanju državna kasa. Ali nismo ni idioti koje ministar finansija "nije hteo da zamara sa pričom o poskupljenju struje". Nisu idioti oni koji imaju kredite u švajcarskim francima i koji zbog smanjenih plata i enormnog rasta kursa franka više ne mogu da plaćaju rate. Oni kojima onaj isti ministar finansija govori da su kockari, a Jorgovanka priča priču o svekrvi. Oni koji od zelenaša dobiju "olakšice" u vidu produženja roka otplate. Ti ljudi ne kritikuju predsednika Vlade nego vape za pomoć! Ne pije vodu priča da se štedi na našim platama, a u isto vreme država stotinama miliona eura garantuje nova zaduživanja Srbijagasa i otpisuje dugove Air Srbiji u približno istom iznosu. Ne pije nam vodu da se štedi na svim nivoima, a da gradonačelnik Kragujevca i "tatino mezimče sa kućicom pokraj Save" nabavlja "sokiće i viskiće" za više od 100 000 evra. Nisu prosvetni radnici besni samo zbog smanjenih plata nego zbog odnosa vlasti prema njima uopšte. Besni su što se smenjuju direktori škola po Srbiji i postavljaju novi isključivo i samo po stranačkoj liniji. Poslednji u nizu slučajeva je Gimnazija u Smederevu gde je smenjen direktor,  školski odbor raspušten i za V.D. direktora postavljena jedina žena u školi koja nema licencu za obavljanje tog posla, pored 60 profesora koji istu poseduju. Njoj licenca nije ni trebala jer je kuma brata gradonačelnice Smedereva koja je i sama pravosnažno osuđena na 15 meseci zatvora jer je kao doktorka uzimala mito da izdaje falsifikovana lekarska uverenja za invalidsku penziju. Ne znam ko ga savetuje, ali taj ko ga savetuje treba da mu objasni da su ljudi besni zbog toga i da bi bili besni na svakoga ko je na vlasti, a dopušta takve stvari. Treba da mu objasni da su svi fakultetski obrazovani ljudi u ovoj zemlji besni jer protežira one koji su sumnjivim putem došli do svojih fakultetskih diploma i doktorskih zvanja. On neće ili ne može da razume da akademska zajednica nije protiv njega kao A.Vučića nego protiv njega koji kao predsednik Vlade tako nešto dozvoljava. On ne razume da je javnost besna na njegove bahate i polupismene dupeuvlakače koji neistomišljenike u Zaječaru šalju na hipodrom, u Leskovcu bahato i grandiozno slave rođendane, u firmama u kojima su direktori primaju šakom i kapom stranačke aktiviste. To je osnova kritike i ne mogu da shvatim da čovek koji uporno ponavlja kako je bio jedan od najboljih studenata u generaciji to ne može da razume. 

Ako neki pravnik koji ima položen pravosudni ispit pita ministra pravde koji nema položen pravosudni ispit, zašto je trebalo 4 meseca štrajka i blokade sudova ako je Vlada punu primenu zakona o notarima nakon toga odložila za 2017.godinu, a dobije odgovor da je to zato "što iza štrajka advokata stoji Mišković", onda to vređa. Ali to nije atak na Vučića nego na nesposobnog ministra. Ako javnost u Srbiji insistira na otkrivanju pune istine o tragičnoj helikopterskoj nesreći, to nije atak na Vučića i Srbiju nego na njegove nesposobne ministre koje on "neće da da". Ako neko predloži ministru zdravlja da umesto pravljenja spektakularnih helikopterskih akcija poradi na tome da bolnice u Novom Pazaru, Kraljevu, Čačku, Zaječaru, Loznici, Subotici ili Zrenjaninu dobiju adekvatnu opremu i stručan kadar za rešavanje težih zdravstvenih problema, to nije napad na pilote koji su stradali niti da doktore koji su bebu pratili niti na premijera nego na one koji ne shvataju da se Srbija van Beograda gasi! NIje posao ministra odbrane da "teži tome da jednog dana bude kao Aleksandar Vučić", nije ni to da udovoljava željama svojih stranačkih kolega pa se igra helikopterima i ljudskim životima, nego da obezbedi uslove da nabavimo nove helikoptere i da ljudi koji njima upravljaju pristojno žive. Ako se neko drzne pa kaže tako nešto, opet je to neka hajka iza koje stoji Mišković. Ako je ovo zemlja koju tako lako može da zaljulja jedan čovek pa taman on bio i Mišković, ja sam ozbiljno zabrinut. Onda je evidentno da premijer nije uspeo u nameri da "detajkunizuje" Srbiju.

 Ako se postavi sasvim logično pitanje da li ljudi koji komanduju vojskom imaju dovoljno snage, znanja i autoriteta da se odupru nebuloznim zahtevima onih koji su na vlasti to nije neosnovana kritika premijera nego znak ozbiljne zabrinutosti za odbrambenu sposobnost zemlje. Sećate li se samo kako se premijer obraćao generalu Dikoviću tokom poplava prošle godine? Naredbodavnim tonom i bez imalo uvažavanja sa "Ti ćeš Dikoviću ovo, ti ćeš Dikoviću ono". I šta nam to govori? Govori da nam vojsku vode ljudi koje niko ništa ne pita i koji samo izvršavaju naređenja pa taman i glupa, a kojima se, kad se nesreća desi, uvali koska da se znoje i odgovaraju na nezgodna novinarska pitanja. I? Ako neko zucne o tome, odmah je neradnik koji kritikuje reforme ili je "žuti" ili ga plaća Mišković. Nema četvrto.

Jada se premijer da se neosnovano kritkuje ideja Beograda na vodi. Jada se na neke propalice iz Udruženja arhitekata Srbije koje Mišković plaća da miniraju tu grandioznu investiciju kako zemljište na prostoru Luke Beograd ne bi izgubilo na ceni. Dakle, opet Mišković. Niko normalan nije protiv dobrih ideja, a ideja spuštanja Beograda na reke je svakako dobra. Ja nisam stručnjak, ali ne može se na izvesnu sumnju u izvodljivost projekta u tom obliku koju izraze univerzitetski profesori, arhitetkte sa iskustvom, odgovoriti donošenjem Lex specialisa i time na priču staviti tačka. Želim kao građanin ove zemlje da čujem argumente i jedne i druge strane. Ne može jedini argument za Beograd na vodi biti "Šta hoćete? Hoćete da to ostane ruglo grada i mahala?" Ne, nećemo, ali hoćemo da čujemo šta o tome misle oni koji se u to razumeju. Šta je u tome strašno? Što je to toliko bolno za premijera? Šta je toliko problematično u izvesnoj dozi skeptičnosti? Pa skepsa je osobina mislećeg bića. Glupaci ne misle pa samim tim ni ne sumnjaju. Sumnjamo zato što Mali onu maketu već drugu godinu predstavlja na istom sajmu garđevine, a još ni cigla nije stavljena. Neka čitav proces bude javan, iznesite svoje argumente naspram argumenata onih koji sumnjaju i sve u redu. Ne možete paušalno optužiti nekoga da je kočničar progresa i da je protiv investicije od 3 miljarde eura ako ima drugačije mišljenje, a pritom je to mišljenje zasnovano na izvesnim stručnim kvalifikacijama.

Suština je u tome da se ne može svaka kritika smatrati zlonamernom i politički obojenom. Suština je u tome da je rad onih koji vrše vlast javni posao od koga zavise životi svih nas i kao takav podložan je kritikama na koje se mora odgovarati argumentovano, a ne radikalskim floskulama o "stranim i domaćim plaćenicima". Kad to budu shvatili i ovi sadašnji, a i neki budući, smatraćemo da je Srbija bliže statusu demokratskog i slobodnog društva.

Petak trinaesti!

Jedni su se juče radovali, drugi danas tuguju. Petak 13. mart Srbija će dugo pamtiti. 

Juče je u sred bela dana, na ulici majci iz naručja oteto dete, stavljeno u auto i odvezeno u nepoznatom pravcu. Zadivila me reakcija policije i nadležnih organa. Munjevitom brzinom Beograd je blokiran, pokrivene su sve bitne saobraćajnice i organizovana potera za otmičarima. Samo dva sata trebalo je policiji da uhapsi otmičare i dvogodišnje dete vrati u naručje roditelja. Kao roditelj, osećao sam strah, osećao sam bes zbog toga što se desilo. Imao sam nekakav animalni nagon i osećaj da ne postoji stvar koju ne bih uradio da zaštitim svoju decu i svoju porodicu. Onda sam kao građanin ove zemlje osetio ponos. Ponos zbog toga što je akcija uspešno sprovedena, što su, očito svi, radili svoj posao kako treba, što je koordinacija policije i drugih službi bila na vrhunskom nivou i što je sve to dovelo do srećnog kraja. Otmičari uhapšeni, dete kod svojih roditelja, država položila ispit sa najvišom ocenom. 

Onda je u popodnevnim satima Srbijom prostrujala vest da je beba stara 5 dana ostala zarobljena u sanitetskom vozilu koje je iz Novog Pazara krenulo za Kragujevac kako bi detetu koje je imalo problema sa disanjem bila pružena pomoć koju u Novom Pazaru nije moglo dobiti. Vozilo je u jednom delu Ibarske magistrale naišlo na nepremostivu prepreku u vidu odrona koji je onemogućio dalji put. Urgentnost situacije zahtevala je adekvatan odgovor. Odron je prekinuo saobraćaj negde oko Bogutovca što je, za one koji ne znaju, nekih dvadesetak kilometara od Kraljeva i 80 kilometara od Kragujevca koji je bio krajnje odredište. U koordinaciji dva državna organa, ministarstva zdravlja i odbrane, donosi se odluka da se u akciju uključi spasilački tim Vojske Srbije i da se na lice mesta uputu helikopter Vojske Srbije koji je trebalo da bebu preveze u bolnicu u kojoj bi dobila adekvatnu medicinsku pomoć. Helikopter je, po ukrcavanju bebe i medicinskog osoblja iz Novog Pazara, krenuo put Beograda. U trenutku kad je helikopter stigao u Beograd, nad glavnim gradom bila je gusta magla koja je otežavala sletanje. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, helikopter  se srušio u širem reonu Aerodroma Nikola Tesla. Nažalost, porodica i svih nas u ovoj zemlji, tom prilikom je poginulo 7 ljudi, uključujući i bebu zbog koje je čitava akcija i organizovana. I tu ću stati.

Možda će ovo što ću dalje pisati naići na osudu, na nerazumevanje, možda ću rizikovati da me neko proglasi neosetljivim, ali imam ljudsku potrebu da zbog svih nas, napišem ovo što ću napisati.

Prvo, slušajući danas konferencije za štampu i štura obaveštenja o tome šta se desilo, ništa mi nije jasno. Nisam dobio adekvatno obrazloženje zašto je u akciju spašavanja uključen vojni helikopter. Nisam razumeo zašto nije bilo drugog načina da se dete preveze u KC Kragujevac. Zašto do mesta odrona nije poslato drugo vozilo iz obližnjeg Kraljeva koje bi dete i medicinsku ekipu prevezlo u Kragujevac? Zašto je angažovan helikopter ako vremenaski uslovi nisu bili zadovoljavajući? Zašto je helikopter dete povezao u Beograd, ako je primarno odredište trebalo da bude Kragujevac? Zašto su onlajn izdanja novina u Srbiji sinoć u neko doba objavila informaciju da je "helikopter sleteo na beogradski aerodrom i da je dete prevezeno u Institut za majku i dete"? Ko im je takvu informaciju dao kad danas znamo kako se sve završilo? Da li je samo meni nelogično da se sa mesta odrona sanitetsko vozilo vrati nazad do Raške koja je odatle udaljena 50 kilometara da bi se beba ukrcala u helikopter koji je jedino tamo mogao da sleti? Ne optužujem nikoga nizašta, samo imam potrebu da pitam. Danas čujemo da je ekipa za spašavanje Vojske Srbije dobila naređenje od svog komandanta, a on od ministra odbrane. Naređenje za poletanje izdato je u 19 i 30, a helikopter poleteo u 20 i 15. Potpuno ispravan helikopter, iskusna i obučena posada. Kiša, magla i mrak nisu dozvolili da i ova priča ima srećan kraj. U trenutku je ugašeno 7 ljudskih života.

Roditelji su izgubili dete koje je samo 5 dana provelo na ovom svetu, Vojska Srbije je izgubila iskusne pilote i dobre ljude, novopazarska bolnica i grad Novi Pazar su izgubili svoje radnike i građane, porodice su izgubile svoje najmilije, a svi mi smo izgubili još jednu bitku sa prirodom i da li još sa nečim, pokazaće vreme. Zbog svih njih, zbog svih nas i zbog svake slične situacije koja bi se u budućnosti mogla desiti, neophodno je da dobijemo odgovore na pitanja. Uznemiruje podatak da je "u sanitetskom vozili bilo kiseonika za jedva sat vremena". Uznemiruje podatak da bolnice u unutrašnjosti Srbije nisu dovoljno ni tehnički ni kadrovski osposobljene za rešavanje težih i komplikovanijih zdravstvenih problema. Uznemiruje pomisao da je sve ovo možda moglo drugačije da izgleda da je situacija sagledana i procenjena adekvatno. Ako je, kako kažu nadležni, do Mladenovca bilo sve u redu, a odatle katastrofa, zašto helikopter nije preusmeren u pravcu Kragujevca koji je tu "preko brda" nego se tvrdoglavo inisistiralo na sletanju u Beogradu? Da li je neko imao podatke sa beogradskog aerodroma da su uslovi za sletanje  nemogući? Ima informacija da su mnogi civilni avioni kružili iznad Beograda zbog nemogućnosti sletanja na Aerodrom Nikola Tesla. Da li su nadležni uzeli u obzir ovu informaciju? Ako su je imali, zašto se, ponovo pitam, tvrdoglavo insistiralo da helikopter sleti u Beogradu? Da li pored tehničkih detalja o nesreći i činjenice da je poginulo 7 ljudi ima još stvari koje građani Srbije treba da znaju? I opet ponavljam, onlajn izdanja novina u Srbiji su sinoć javila da je "helikopter koji je prevozio bebu staru 5 dana, sleteo na beogradski aerodrom, a dete prevezeno na Institut za majku i dete"! Kako su došli do te informacije? Ima li mesta sumnji da je saopštenje bilo već pripremljeno, a da je nekoga uhvatio neizdrž pa ga dao medijima pre nego što je helikopter i sleteo? Mediji su čitavu stvar pomno pratili i vesti su stizale na 5 minuta. Toliko detaljno je sve ispraćeno da smo saznali i koliko kubika zemlje se sručilo na put. Da li nas je patološka potreba za senzacionalizmom koštala života sedmoro građana ove zemlje? Nema ovde mesta politici i sve vreme pokušavam da izbegnem takav kontekst, ali moramo insistirati na odgovorima na neka pitanja. Prvenstveno da li je bilo drugog, bezbednijeg načina da se dete i medicinski tim sa mesta odrona prevezu do bolnice u Kragujevcu koja je odatle udaljena malo više od sat vremena vožnje i da li je bilo neophodno angažovanje helikoptera u, kako rekoše nadležni, "složenim vremenskim uslovima"?

Neće čitava ova priča nikoga vratiti u život. Neće olakšati onima koji su izgubili najmilije. Možda će pomoći da se ovakve stvari nikad više ne dese. Možda će pomoći da bolnice u Srbiji postanu opremljenije pa da nema potrebe za transportima u Kragujevac ili Beograd. Možda će učiniti da bezbednost ljudi bude ispred potrebe za senzacionalizmom. Možda, možda, možda. Oprostite mi na tome što kroz tekst provejava bes. Nadam se da ćete razumeti jer sam čovek, otac, lekar i rezervni oficir Vojske Srbije. Svaki taj deo mene oseća tugu, bes i bespomoćnost u isto vreme. Zato je jedino što mogu u ovom trenutku da pitam.

Odgovor na neodgovorno

Možda će neko pomisliti da moja opsednutost temom odgovornosti i neodgovornosti ima zabrinjavajuće razmere, ali ja zaista mislim da od toga sve kreće i da dok tu ne uspostavimo adekvatan sistem sve druge mere, postupci i promene nemaju smisla.

Slušam ovih poslednjih dana koliko je Srbiji kredita odobreno za različite infrastrukturne projekte od kojih neke nismo ni započeli, a veliki deo njih, po našem starom običaju nismo doveli do kraja. Nije mi jasno ko je i zašto aplicirao za te kredite, a da nije imao ni gotove projekte, ni rešena imovinsko pravna pitanja ni izvršenu adekvatnu pripremu. Ukupna suma koja je na čekanju po raznoraznin osnovama iznosi oko 3,5 milijarde eura. Što je od svega najgore mi kao država na te kredite plaćamo penale jer ih ne koristimo. Da li ćemo dočekati da neko izađe u javnost i kaže "taj i taj, imenom i prezimenom, odgovoran je što smo tražili pare za projekte koji nisu ni napravljeni"? Dokle ćemo samo konstatovati kako nešto ne valja ili nije valjalo, a ništa ne preduzimati da se odgovorni za nemar, nerad i neznanje kazne? Da li ćemo dočekati da neko bude kažnjen što se bahato i neodgovorno igra novcem svih nas? Do kada ćemo biti zemlja koja gradi 2 kilometra puteva godišnje? Do kada će putovanje našim prugama biti svojevrsna atrakcija i nalik rijalitiju "Preživljavanje" jer put od 200 km traje 24 sata, a u vozovima ako nemate ćebence možete da dobijete promrzline II i III stepena ako je zima, a bez kanistera ladne vode toplotni udar leti? Sve dotle dok se neozbiljni ljudi budu bavili ozbiljnim poslovima biće nam tako. Naši famozni koridori koji bi trebalo da nas stave na saobraćajnu mapu Evrope grade se decenijama, za njihovo finansiranje sredstva su obezbeđena davno, ali mi za tih nekoliko decenija nismo uspeli da izvršimo eksproprijaciju ili ti po narodski da otkupimo zemlju od vlasnika na maršruti tih putnih pravaca. Pa ko je ovde lud? Ko je za to bio zadužen svih ovih godina? Ministarstvo, Vlada, lokalne samouprave...? Ko? Bog zna kako smo tražili i dobili kredit od Rusa za obnovu železničke infrastrukture, a onda čekali nekoliko godina na početak realizacije istog jer, ustvari, nismo ni znali za šta smo te pare tražili. Kod nas to izgleda otprilike ovako: sednu neke glavonje u kafanu, razglabaju o svemu i svačemu, pohvale se ko je šta povalio poslednjih meseci i onako usput pomene neko da bi trebalo da pravimo put ili obnavljamo prugu. Ovi drugi se sa tim oduševljeno slože i pošto tih para u našem budžetu nema oni odluče da traže kredit od ovoga ili onoga. Pošalju oni zahtev, taj zahtev bude razmotren, načelno odobren, a onda se od naših "eksperata" zatraži i projekat na šta će te pare biti potrošene. E tu se ovi naši nađu u čudu jer im nije jasno šta će im projekti. Pa "oćemo da pravimo put, da bušimo tunele, da pravimo "brze pruge Srbije", šta im nije jasno". Pošto u ozbiljnom svetu to ne ide baš tako, a mi nemamo ni idejni projekat, ni plan realizacije, ni izvršenu eksproprijaciju, te pare ostanu na čekanju. Onda dođu neki novi koji urade isto to, pa iza njih neki sledeći i pošto se svi zaklinju da "samo što nismo završili auto-put", a ne mrda se sa mrtve tačke mi doguramo do 3,5 milijardi eura odobrenih, a neiskorišćenih sredstava. I opušteno plaćamo penale od 4-5 miliona eura godišnje zbog toga što su pare odobrene, a nisu povučene. Šta je to za nas. Bogata zemlja, ima se može se. I nikad nisam čuo da je iko pozvan na odgovornost zbog toga. Kažu da ima dosta projekata koji su urađeni, ali nisu odgovarajući pa je i to razlog što ne možemo da povučemo novac. I nikad nisam čuo da je neko izašao i rekao ko je taj ko je taj loši projekat uradio, a ko ga odobrio. Menjaju se ministri, menjaju se projektanti, menjaju se nadzornici i izvođači, samo se loša praksa ne menja. Ona stoji "kano klisurine". Tako Koridor 10 gradimo 30, Prokop 40 , obilaznicu oko Beograda 40 godina. Svi veliki infrastrukturni projekti kod su nas postali decenijski. Ko je za to odgovoran? Čijeg je neznanja, nemara ili nerada sve to posledica? Ime i prezime! Ministar taj i taj, direktor taj i taj, projektant taj i taj! Nažalost, ko sa čuvenom Đeknom, takvog javnost još nije upoznala, a kad će ne znamo.

Pre nekoliko godina je japanska Vlada donirala Srbiji 30 novih digitalnih mamografa. Mamograf je aparat za snimanje dojki i koristi se za rano otkrivanje karcinoma. Rano otkrivanje ove pošasti omogućava i efikasnije lečenje i veće preživljavanje. Srbija je, nažalost, visoko pozicionarana po broju obolelih i umrlih od raka dojke. E pošto smo mi kukali i zapomagali kako nemamo čime da sprovodimo strategiju prevencije ove bolesti, efikasni Japanci nam, iz poznatih razloga, ne daju pare nego kupe mamografe i to 30 komada. Stigli mamografi, uredno zapakovani u celofanske folije i smešteni u neki magacin. Stajali oni tu, stajali, čamili. Cela Srbija se bavila prevencijom raka dojke, Katarina Rebrača se preforsirala u tim akcijama pa je posle bila na lađenju u CZ-u, Fond B92 kupio autobus sa mamografom da se voza po Srbiji, a novi japanski mamografi stajali neraspakovani u nekom podrumu. Kad se konačno saznalo da oni postoje i da se ne koriste, dobili smo obrazloženje da mi ustvari nemamo dovoljan broj lekara obučenih za mamografije. Da ponovim, nemamo dovoljno lekara obučenih za mamografije! Specijalisti radiologije su inače deficitarna roba na našim prostorima, a oni koji su posebno osposobljeni za mamografije su još deficitarnija. Pa ko je i zašto tražio mamografe od Japanaca, a da prethodno nije obavio osnovnu pripremu, a to je obezbeđivanje dovoljnog broja ljudi u domovima zdravlja u Srbiji koji bi na njima radili. Opet ono naše "teranje zadnjih mimo prednje". Opet pogrešan redosled poteza. U zemlji u kojoj je zdravstvena kultura na, inače, niskom nivou, gde se na raznorazne preglede čeka mesecima gde je procenat obolevanja od karcinoma visok, 30 novih mamografa čame u podrumu jer na njima nema ko da radi. Da nije žalosno, bilo bi smešno. Da li je iko pozvao na odgovornost bivšeg večitog ministra Tomicu što je zabranio specijalizacije na par godina pa sad imamo manjka lekara svih specijalnosti? Nije! Da li je iko proverio ko je taj ko je tražio mamografe, a da prethodno nije imao ni plan njihove  raspodele ni ljude koji bi na njima radili? Nije! Da li je iko pitao bivšu ministarku zašto dugo nismo imali detaljne kadrovske planove u svakoj zdravstvenoj ustanovi i šta je po tom pitanju urađeno kad su ti planovi konačno napravljeni? Nije! Da li je neko pozvao na odgovornost direktora bilo koje zdravstvene ustanove što je prekomerno zapošljavao magacionere, konobare, blagajnike, sekretarice, a da zbog smanjenog broja lekara ne može da organizuje posao u sezoni godišnjih odmora? Nije! I sada, kad je, moram priznati, napravljen pomak u popunjavanju deficitarnih specijalnosti, to nije urađeno do kraja. Postoje ustanove gde se specijalizacije odobravaju onako ad hok, bez plana i bez uvažavanja potreba. Uhvati direktor, podeli pregršt specijalizacija iz oblasti koje su potpuno nepotrebne, a onda na sva zvona po Srbiji i šire, traži specijaliste koji bi popunili rupe. Ali, dokonih lekara specijalista u ovoj zemlji nema. I sve je to znao i onaj ko je tražio mamografe od Japanaca. Znamo li ko je to? Ne znamo! Da li će neko odgovarati zbog toga? Neće!

Sindrom opšte neodgovornosti poslednjih nekoliko meseci dobio je puni zamah u kampanji preko društvenih mreža u kojoj se roditelji pozivaju da ne vakcinišu svoju decu. Dakle, nešto što se u ovoj zemlji primenjuje punih 30 ili 40 godina, odjednom je štetno i po život opasno. Nešto što je pomoglo da se iskorene tetanus, difterija, male boginje, dečija paraliza, odjednom je nepotrebno. Da odmah razjasnimo, to je opšti, svetski trend, ali se, za razliku od nas, u ozbiljnim zemljama tim fenomenom vrlo ozbiljno bave. Svaki normalan roditelj misli najbolje svom detetu i tu nema ništa sporno. I nije su ljutiti na roditelja koji misli da vakcina može štetno da utiče na njegovo dete. Ali, oni kojima je posao da se tom problematikom bave, to rade vrlo traljavo. Prvo, vakcinacija protiv odeređenih bolesti u Srbiji ima status "zakonske obaveze" i nepoštovanje iste, kao i nepoštovanje zakona uopšte, treba da povlači i odgovornost. Na zakon se slabo ko poziva, a i ako se i pozove to čini stidljivo i nenametljivo. Drugo, zašto nema organizovane kampanje kojom bi se ljudima koji imaju dileme oko vakcinacije te dileme razjasnile? Zašto im savete daju šarlatani sa Fejsbuka, a ne renomirani pedijatri ili epidemilozi? Zar ćemo dozvoliti da upropastimo tekovinu koja je tokom prethodnih nekoliko decenija od nas napravila zemlju bez opasnih zaraznih bolesti? Ponovo u domovima zdravlja imamo natpise "molimo roditelje da decu sa osipom po telu odmah vode u sobu za izolaciju". Toga dugo godina nije bilo. Imamo povećan broj dece sa malim boginjama, a nadležni u ovoj zemlji to rešavaju tako što svakih mesec dana vlada nestašica vakcina za obaveznu vakcinaciju protiv nekih drugih zaraznih bolesti. Na sva zvona je promovisan čuveni Pentaksim te je masa roditelja započela vakcinaciju dece istom još u periodu kada se Pentaxim plaćao. Onda je pompezno najavljeno da je Pentaxim stavljen na pozitivnu listu i da se dobija besplatno u domu zdravlja. A onda je Pentaxim nestao sa tržišta. Povremeno se pojavi određena količina koja nestane za 3 dana pa se roditelji snalaze tako što vakcinu nabavljaju po Hrvatskoj ili Mađarskoj. I ko je zato odgovoran? Ako je RFZO, kaznite odogovorne. Ako su farmaceutske kompanije i distributeri, kaznite ih! Nemoguće da niko nije odogovoran. Nemoguće da nema ničije krivice za tako krupan problem. Kad se sve ovo uzme u obzir, nije ni čudo što u oblasti imunizacije vlada haos. Neki roditelji neće da vakcinišu decu, neki bi da ih vakcinišu, ali nemaju čime, a nadležni uglavnom igraju ping pong tako što se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu instituciju i na kraju ispadne da niko nije odgovoran. Što bi čuveni Mladen Delić rekao "Ljudi moji, ma je li to moguće?".

I tako od one riblje glave dođemo i do repa. A na repu smo mi koji nismo vlast i ne odlučujemo, ali koje takođe ne krasi visok stepen odogovornosti. Mi bacamo smeće kroz prozor, mi nećemo da plaćamo održavanje zgrade u kojoj živimo jer nas interesuje samo ono što je sa unutrašnje strane vrata našeg stana, a sve ostalo će uraditi neko drugi. Neko ko je zaludan da ide od vrata do vrata da sakuplja pare, da moli i objašnjava zašto je potrebna kontrola ispravnosti protivpožarne opreme, zašto lift mora da se podmazuje, zašto sijalice na stepeništima nemaju neograničen vek trajanja i zašto je ulazna vrata stambene zgrade poželjno otvarati ključem. Možda je ovo trebalo staviti na početak. Možda sveopšta neodgovornost počinje od nas neodgovornih. Možda smo mi temelj, a pošto je temelj loš ni krov ne može biti dobar. Možda, u krajnjoj liniji, nije ni bitno ko je početak, a ko kraj. Hajde da postanemo odogovrni i time nateramo i druge da budu isti. Hajde da svoju decu učimo odogovornosti i time pravimo odogovorne ljude. Hajde da se potrudimo da oni koji se ponašaju odogovrno ne budu u isto vreme i frurstrirani jer je sistem takav da bolje prolaze neodogovorni. Hajde da nešto uradimo!

Elita i društvene mreže

Na koga li je premijer mislio kad je pisao o "elitama koje su protiv Vlade"? Koga on smatra elitom u ovoj zemlji? Ako je sva elita u ovoj zemlji protiv njega, to nije dobro, jer to znači da u vlasti nema nikoga ko bi se u elitu mogao svrstati. E sad, da li je sva elita protiv njega i ko je uopšte elita u ovoj zemlji, pitanje je sa velikim znakom ?

U osnovi reči elita je nešto što je odabrano ili izabrano, po nečemu posebno i izuzetno i pritom se uglavnom misli na nekakvo društveno jezgro. Danas se reč elita primenjuje na mnogo toga, ali se najčešće i najviše govori o društvenim elitama. E upravo te društvene elite su nepoznanica u zemlji Srbiji. 

Intelektualnom društvenom elitom bilo gde u svetu se smatra soj visokoobrazovanih ljudi različitih profila. Od profesora preko filozofa, ekonomista, lekara, novinara do genijalaca koji svojim delima menjaju granice mogućeg. Tako bi trebalo da je i kod nas, ali... 

Mi za razliku od sveta imamo problem sa tim ko je, kako je, kada je i gde je postao visokoobrazovan. Sistem obrazovanja kod nas je u mnogome devastiran, a poslednjih godina dotučen nicanjem raznoraznih "škola visokih strukovnih studija tehnološko-industrijsko-informatičkog menadžmenta za upravljanje sistemima i javnim administracijama". U jednom trenutku se nije znalo ni koja je od tih škola akreditovana, a koja ne, ali su svi koji su sticali diplome na tim školama imali status visokoobrazovanih i samim ti postajali deo tzv. intelektualne elite. Pošto ni to nije bilo dovoljno krenulo se u trku za poslediplomskim akademskim zvanjima pa je nastala hiperprodukcija mastera i doktora nauka. Ono što je simptomatično je da među onima koji su poslednjih godina postali masteri i doktori na brzaka, ima mnogo ljudi koji su ili obavljali i obavljaju vlast. Imamo na čelu države čoveka čije akademsko zvanje je pod znakom pitanja. Imamo na mestu ministra policije, a pre toga predsednika Skupštine Srbije, čoveka koji je plagirao svoj doktorat, provaljen u tome i ništa se nije desilo osim što su troje naših naučnika iz belog sveta proglašeni glupacima. Imali smo na mestu pomoćnika gradonačelnika Beograda, a sada predsednika jedne beogradske opštine, čoveka koji je vrhunsku sportsku karijeru zamenio političkom i to sa sumnjivom diplomom i još sumnjivijim doktoratom. E na sve to je onaj deo elite koji bi trebalo da bude zdrava intelektualna elita, muški ćutao uz samo sporadične glasove koji su se protiv toga bunili. Nekoliko naslovnih stranica, 2-3 konferencije za štampu i stvar zaboravljena. I bivši predsednik Tadić je bio ljut na intelektualnu elitu što je zglajznuo sa vlasti. Nije bio ljut na saradnike koji su pravili štetu na sve strane i izazivali bes naroda nego na intelektualnu elitu koja ga nije podržala. Tako sada i Vučić grmi na elitu koja je protiv njega, a ne grmi na lažnog doktora Nebojšu koji mesecima ne može da nađe one "amatere" koji su pucali na Beka. Ne grmi na Zoranu koja helikopterom obilazi gradilišta po Srbiji, pravi neke radne grupe koje mladim vozačima zabranjuju da voze i više se bavi energetikom nego saobraćajem. Ne grmi na Selakovića bez pravosudnog ispita što mu je pravosuđe bilo blokirano 4 meseca nego na advokate "koje plaća Mišković". Ne grmi na one koji su mu "uvalili" Blera za savetnika nego na narod u Srbiji koji to ne može da svari. Čitava napredna mašinerija se obrušila na Brankicu Stanković lepeći joj etikete da se ponaša kao mafijašica, optužujući je da preko fudbalskih klubova napada vlast, a niko od njih se ne bavi "novinarskom elitom" od Vučićevića koji piše svakojake gluposti o svakome ko smatra da premijerova frizura nije na mestu i organizuje vanredna izdanja Teške reči kad god neko iz vlasti poželi. Ne grmi na "prvog prijatelja Srbije" koji je hteo da kopa kanale do Soluna i najavljivao hiljade milijardi dolara kineskih investicija u Srbiji nego ga za kaznu otpremiše da bude ambasador u Pekingu, a zagrme na one koji se svemu tome grohotom nasmejaše. On grmi na lekare i profesore koji su za svoje fakultetske diplome "majčino mleko propišali" što su nezadovoljni smanjenjem plata, a ne grmi na Mitrovića koji svoje zaposlene ne plaća po 6 meseci. Ko je odgovoran za uspostavljanje sistema izvrnutih vrednosti u kome su Vučićević i Mitrović medijska elita, a Brankica Stanković "mafijašica"? Ko je odgovoran za sistem u kome su prosvetni radnici "neradnici" kojima će već smanjena plata da bude još malo smanjena zbog štrajka? Ko je odgovoran za sistem u kome ministar zdravlja kaže da "oni koji nisu zadovoljni mogu da idu", a zna da 90% zdravstevnih radnika nije zadovoljno? Ko je odgovoran za sistem u kome su likovi poput Jelene Trivan uvek vlast, a likovi poput helikopterskog skijaša Čadomira Čade vrli borci protiv vlasti i sistema dok ne ponestane para? Svi su odgovorni. I ovi sadašnji i oni prethodni. Svi su, neko manje neko više, urušavali sistem pozitivne selekcije. Svi su uspostavljali sistem u kome se elitom samoproglašavala kasta koja je bliska vlasti. Svi su odgovorni što je 300 000 pripadnika visokoobrazovane elite napustilo ovu zemlju u poslednjih 15-20 godina, a zemljom vlada "visokoobrazovana elita" sa večernjim školama i kursevima. 

Nije ovaj i ovakav sistem uspostavio samo Vučić. Taj sistem je pažljivo građen i gajen godinama, a ovi sadašnji su ga nasledili i unapredili. Taj sistem je u manjoj ili većoj meri uvek bio prisutan kod nas. Prvu, nešto savršeniju verziju imao je pojavom JUL-a na političkoj sceni. JUL-a čija je nekadašnja perjanica i danas perjanica vlasti, nekadašnja savetnica i danas savetnica, a koji su današnji naprednjaci, a tadašnji radikali pljuvali na sva usta. Taj sistem, nažalost, nije demontiran ni posle 5.oktobra nego je u onim smutnim vremenima samo dobio još veći broj svojih pristalica. Kasnije se samo održavao i unapređivao. Neki "politički analitičar" je ovih dana izjavio da su "intelektualne elite iz nekakvih pomodarskih razloga protiv vlasti". Greška. Ne samo intelektualne elite nego i svi misleći ljudi u ovoj zemlji nisu samo protiv vlasti nego i protiv opozicije ovakve kakva je. Oni su protiv sistema u kome se samo menjaju glavni igrači, a njegova loša suština opstaje. Oni su protiv sistema u kome napreduju samo oni koji se ušunjaju pod skute vlasti. Oni su protiv sistema u kome se fakultetska diploma dobija za 7, a doktorat za 15 dana nezavisno od toga ko ih je za toliko dobio. Otuda sukob vlasti, ko god da je sprovodi, sa elitama, ali pravim elitama. Elita su svi oni koji rade pošteno svoj posao. Elita su svi oni koji su najbolji u svom poslu. Elita su ona deca koja donose medalje sa matematičkih olimpijada. Elita su oni koji imaju hrabrosti da kažu šta misle. Svi su oni elita i svi su oni protiv sistema koji se ovde uspostavljao godinama. Protiv sistema u kome predsedniku države treba telefonski kabl za vezu sa društvenim mrežama, a bez problema stupa u vezu sa Tarabićima, čija supruga ide kod šeJka, a sin 2 dana po preuzimanju čelne funkcije u jednom od najvećih srpskih gradova zavapi za parama iz budžeta da pokaže da je bolji od onog prethodnog koji je isto to radio dok je Mlađa bio vlast. Protiv sistema u kome se na twitteru predsednika Vlade iz trećeg pokušaja pravilno napiše čelik na engleskom. Protiv sistema u kome 25-godišnjaci na pozicijama savetnika i šefova kabineta u Vladi u vreme sveopšte štednje i nemaštine idu na egzotična mesta za po 2-3 hiljade evra i još slikaju pasoše da se hvale svekolikoj srpskoj raji.

Nisu elite krive što mi ne idemo brže u budućnost. Krivi su oni koji godinama ne dozvoljavaju elitama da dođu na odgovorna mesta, da uspostave sistem koji će funkcionisati na pravi način nezavisno od toga ko je na vlasti. Sistem u kome će se važnim poslovima baviti profesionalci bez obzira na stranačku pripadnost ili nepripadnost. Kad budem video da glavnokomandujući radi na uspostavljanju takvog sistema, oprostiću mu i Blera i lažne doktore i biću deo elite koja nije protiv Vlade.

Dragi Aco, izvini.

Kao prvo, želim da ti se izvinim. Izvini što ranije nisam shvatio. Tek kad sam dobio, pardon pročitao, Tvoje pismo i ukapirao da je isto "poslato" na nekoliko stotina hiljada adresa, shvatio sam gde grešim i zbog toga Ti se izvinjavam. Mnogo se izvinjavam. Nisam razumeo dubinu Tvoje metamorfoze. Nisam razumeo koliko iskreno, snažno i predano radiš na tome da postanemo bolji i zbog toga Ti se izvinjavam. Izvini što sam mislio da je života bilo i pre 2012.  i da će ga biti i posle 2018. kada ćemo Te, nadam se, svom snagom i najiskrenije osloboditi tog teškog balasta koji, usudiću se pa reći, kao Hrist što je, nosiš zbog svih nas. Svih nas grešnih, svih nas zarobljenih u prošlosti. Svih nas cvrčaka koji smo mislili da ćeš Ti uraditi sav posao za nas. Izvini. Priznajem da smo zarobljeni u prošlosti, I u prošlosti smo mi isto ovako razmišljali. I tada smo mislili da na najvažnijim mestima u zemlji treba da budu visokoškolovani moralno nekompromitovani kadrovi, a ne priučeni i poluškolovani poltroni. I u toj prošlosti smo mislili da svako treba da bude adekvatno plaćen za svoj posao. Mislili smo da svako treba, u funkciji vremena, da napreduje, usavršava se i posledično bude bolje plaćen, a ne da sa godinama staža ima sve manju platu. Ta kleta prošlost nam je nametnula stav i mi ga se, nesretni, tvrdoglavo držimo, da svako treba da bude odgovaran za svoje postupke. Oni koji rade dobro da budu nagrađeni, a oni koji rade loše da budu sankcionisani. I nikako tog dekadentnog načina razmišljanja da se oslobodimo. Izvini i zbog toga. Znali smo mi i tada, u toj prošlosti, da su velike sile rešile da nam uzmu Kosovo i Metohiju i da ćemo ga teško odbraniti, ali nismo shvatili da mi treba da im pomognemo oko toga. U ono vreme ludila od bombardovanja naše, a mislim i Tvoje, zemlje, mrzeli smo onoga ko nas je posvađao sa svetom, ali smo još više mrzeli one što su na nas sipali osiromašeni uranijum. Nismo ubogi shvatili veličinu one narodne "Dobar savet para vredi" te danas lajemo, ili cvrčimo, na sva usta o tome da je onaj zlotvor Bler savetnik našeg premijera tj. Tebe i još dosadni kakvim nas je Bog sazdao, navalili da saznamo koliko zaista vredi taj savet. Zašto ne uspevamo da se promenimo i zašto tom Bleru nikako da oprostimo bombardovanje naše zemlje, ne znam, ali znam da smo ponosni što si Ti, podnevši žrtvu za sve nas, pružio ruku neprijatelju i od njega čak i primio... savet. Zato si Ti, TI, a mi smo samo mi. Izvini što ne uspevamo da se promenimo. Pokušavali su i oni pre Tebe da nas promene. Pokušavali su da nas nauče da ne postavljamo glupa pitanja tipa "kako opada nezaposlenost, a broj ljudi bez posla sve veći?" ili "kakve su to mere fiskalne konsolidacije u kojima se zaposlenima smanjuje plata, a zemlja se svakim danom sve više zadužuje?" ili, pazi ovo "kako ste mislili da vam se na tender za železaru javi iko ozbiljan kad ste 6 meseci trubeli da je posao sa Esmarkom maltene gotov?" ili glupost tipa "koja je svrha paralize pravosuđa 4 meseca zbog štrajka advokata kad je puna primena zakona koji je bio glavni razlog štrajka pomerena za 2017. godinu?" Nikako da se promenimo i da prestanemo da postavljamo ta suvišna pitanja. Nikako da se opustimo i svoju sudbinu u potpunosti prepustimo u Tvoje ruke kad znamo da si Ti mekog srca i da nas nećeš prevariti. Mi i dalje zarobljeni u prošlosti, nespremni da nas povedeš u budućnost. Ima medju Nama i onih koji bi i dalje lepili table sa imenom Ratka Mladića po Bulevaru Zorana Đinđića. Od koga su to videli i ko ih je tome naučio ne znam, ali nikako da se naviknu da umesto tabli nose one plave zastavice sa žutim zvezdama. Usporeni, zarobljeni u "tamnom vilajetu" nespremni da isprate brzinu kojom nas Ti vodiš u budućnost. Izvini zbog toga, molim te.

Znajući koliko obaveza imaš i sa kim sve treba da se sretneš, ne bih Te više zadržavao. Hvala Ti što si mi otvorio oči i obećavam da ću biti dobar. Promeniću se iz korena i početi da gledam u budućnost...svoju. Od danas, umesto dva imaću četiri časa nemačkog nedeljno i eto ga B2 dlanom o dlan. Apelujem na sve kolege, prijatelje i poznanike da slede moj primer i ne budu kočnica na putu u budućnost u koju nas vode mravi.

Vesti The News

1. Ministri srpske Vlade bili na predavanju kod Tonija Blera. Nakon sadržajnog i nadasve inspirativnog predavanja ministarka svega i svačega, a pomalo i građevine, prva je istrčala iz Kluba poslanika na Dedinju, munjevito je utrčala u službeni audi i odjurila u nepoznatom pravcu. Kasnije se saznalo da je žurila da ne zakasni na sednicu Vlade koja je počinjala sutradan. Prema našim izvorima u sali za sastanke već je bilo nekoliko ministara kojima je premijer kao nagradu za nekašnjenje na sednice Vlade dodelio knjigu poznatog britanskog pisca Alistera Kembela "Kako zamajavati široke narodne mase trivijalnostima tipa ko i kada dolazi na posao". Ministarka svega i svačega bila je besna jer ponovo nije stigla prva na sednicu Vlade. Pravdala se posle premijeru da ostali ministri koji su bili na predavanju nisu razumeli reč engleskog te je ona morala da izigrava simultanog prevodioca i zato je stigla samo 14 sati pre početka sednice. Posebno je bila ljuta na kolegu ministra unutrašnjih poslova koji je neprestano ponavljao "Šta mu znači ono PhD? NIšta ne razumem." I ministar pravde je imao svojih dilema pa je u jednom trenutku upitao svoju koleginicu "Zašto svaki put kad izgovori "Bar exam, court, lawyer" pogleda u mene i nasmeši se?" 

Kako saznajemo, pre pomenutog sastanka ministru rada i zapošljavanja, ministar Lončar je, predostrožnosti radi, ubrizgao veću količinu "seruma zaborava" koji prema rečima proizvođača u memoriji pacijenta ostavlja lepa, a  briše ružna sećanja. Kažu da su ga posle jurili po Dedinju da mu skinu crvenu maramu i plavu "titovku" sa petokrakom. Našli su ga u nekakvoj "kući cveća" kako suznim očima gleda sliku drugarice Jovanke i govori "kako bi ti lepo stajao crveni cvet u kosi". Ne zna se koliko dejstvo seruma traje, ali ako se uzme u obzir da su prvobitnu verziju istog, pojedini političari dobili pre nekoliko godina na jednoj klinici u Briselu, a da se i dan danas ne sećaju nekih delova svoje prošlosti, ostaje bojazan da ćemo ministra rada uskoro gledati kako nosi štafetu mladosti.

2. Sednica Vlade, kao i obično, počela je u 4 i 30 ujutru tako što je premijer sve prisutne razmrdao obaveznom jutarnjom gimnastikom. Orilo se iz zgrade Vlade "Je'n dva, tri, četiri... Diži dupe, spusti ruke...Razmrdaaaaaaaaaaaavanje." Nakon toga sledila je uobičajena prozivka gde se ustanovilo da na sednici nema ministra spoljnih poslova što je premijera posebno naljutilo. "Gde je ministar spoljnih poslova? zagrmeo je; Mogao bi malo češće da dolazi na sednice Vlade." Tada je neko radosno dobacio: "Kume, kume, je l' da da sam ja bolji od njega? Je l' da, je l' da?" "Ti si zlatan, pendreče moje malo." odgovori premijer. Na to je neko tihim glasom rekao "On, ovaj, znate, OEBS..." Tada se, posle kraćeg izliva nežnosti od malopre, salom prolomilo "Tišina!" i svi su zaćutali. Sutradan je premijer pročitao u novinama vest "Predsedavajući OEBS-a, ministar spoljnih poslova Srbije u poseti Vašingtonu. Tema sastanka sa Kerijem sukobi u Ukrajini". Kažu da je bio jako besan na saradnike zašto mu niko na sednici Vlade nije rekao gde je ministar spoljnih poslova nego su ga pustili da se obruka u javnosti; "Šta vi mislite, upitao je gotovo plačnim glasom, da ja sve mogu sam?" Na sednici je konstatovano da premijer radi odlično i da je šteta što dan traje samo 24 sata. Nakon završetka sednice ministri su se razišli i vratili svojim svakodnevnim obavezama.  

3. U zgradi Predsedništva Srbije završeno "pakovanje". To su sastanci na kojima saradnici predsednikove savetnice za medije razmenjuju utiske o 14. ovomesečnom gostovanju svoje šefice  kod magistarke Kiš. Sastanci na kojima se priča o gostovanju kod Sanje Marinković nose radni naziv "S-pakovanje" i to je na redu sledećeg meseca.

4. U toku su poslednje pripreme za formiranje "Vlade u senci" koju lider DS-a najavljuje već duže vreme. Još se pouzdano ne zna ko će zauzeti ministarske pozicije, ali procurela je informacija da je zastoj nastao zbog toga što je kandidatkinja za ministarku prosvete u međuvremenu dobila vrlo dobar (skraćeno VD) angažman u "Službenom glasniku" i da je u toku aktivna potraga za adekvatnom zamenom. Na sednici predsedništva DS-a čuli su se i predlozi da uzvrate istom merom i na to mesto angažuju nekoga od izbačenih članova SNS-a koji su se na bilo koji način ogrešili o zakon i npr. nisu prijavili stan Agenciji za borbu protiv korupcije, ali se od toga odustalo jer se ustanovilo da su svi takvi još uvek u stranci. Besan zbog toga, predsednik stranke otišao je u solarijum i rekao da odatle neće izaći dok se takav neko ne pojavi. Ostaje nepoznanica da li su mu saradnici objasnili da je višemesečna izloženost UV zračenju opasna po život.