У мору прича о помахниталом Милановићу, смиреном Вучићу, граници, царини, мигрантима и које чему другом, претходних дана пажњу ми је заокупила вест да је двогодишње дете из једног београдског вртића изашло напоље, изашло из дворишта, ходало улицом и ушло у аутобус ГСП-а. Возач аутобуса је видевши само дете у аутобусу, стао, позвао полицију и на крају се све добро завршило тако што је дете враћено у вртић из кога је изашло. Данас читам да је васпитачица која је била задужена за дете суспендована, против ње се води дисциплински поступак и вероватно ће остати без посла. То је најмања казна коју може да добије, рекао би неко, јер само пуком срећом није било никаквих последица. Дете је могло изаћи на улицу пред ауто, могло је пасти под аутобус и ко зна шта још, али није и хвала Богу да је тако. Одговорност васпитача и установе свакако постоји, али хајде да посматрамо ствари са више страна.
У Београду, а вероватно и највећем делу Србије, број места за децу са којима располажу вртићи далеко је од реалних потреба. Из тог разлога велики број деце остаје без места у вртићу што прави велики проблем родитељима који немају друго решење те су принуђени да децу уписују у приватне вртиће који су далеко скупљи. Ионако многобројне групе додатно се увећавају тиме што поједини родитељи, користећи везе и познанства, уписују децу у вртиће иако маме или тате не раде или нису из краја у коме се вртић налази. Тако долазимо до тога да групе у вртићима садрже по тридесеторо или четрдесеторо деце што је далеко изнад предвиђеног оптимума за нормалан рад и често превазилази и капацитете самог вртића (25 душека за спавање на 35-оро деце). Још један велики проблем представља и недовољан број васпитача који о деци брину. Често се дешава да о групи од толико деце брину једна или две васпитачице. Држава је забранила запошљавање у јавној служби и тога се тврдоглаво држи само тамо где је већи број запослених неопходан, у вртићима и здравственим установама. У којекаквим агенцијама, дирекцијама или јавним предузећима број запослених расте из дана у дан јер су та тела страначки плен па ваља удомити армију заслужних. Ставите се онда у позицију онога ко 7-8 сати дневно треба да води бригу о тридесеторо туђе деце предшколског узраста. Да им подели оброке, да их исконтролише у тоалету, да их обуче или пресвуче, да спречи свађе и повреде и на све то да се бави и едукативним радом што би требало да буде један од примарних задатака. Лако? Ни најмање. Не оправдавам никога за случај који се десио, али покушавам да објасним да није сва кривица на васпитачици. У време кад родитељи долазе по децу ствара се неописива гужва. Деца трче радосна што иду кући, маса родитеља има неко питање за васпитачицу. Има и досадних родитеља који би да им васпитачица подноси извештај о дневним активностима њиховог детета па гњаве и даве до бесвести. Све скупа доприноси томе да се ствара метеж, попушта концентрација и пажња васпитача и долази до нежељених догађаја. Никоме од нас који имамо децу у вртићу не би било свеједно да нам се деси нешто слично. Свако од нас би, вероватно, у први мах био бесан, љут и разочаран, а због премотавања у глави шта је све могло да се деси и престрављен. Ипак, размислите да ли је сва кривица и одговорност на васпитачици којој прети отказ. На улазу у двориште вртића у који иду моја деца постоји капија која поред стандардне браве има и полугу на висини која је за децу недоступна. Повлачењем полуге отварање капије постаје немогуће. Небројено пута ми се десило да када дођем по децу видим да полуга није повучена. Ко је зато крив? Јел проблем повући полугу, забравити капију и на тај начин онемогућити детету да изађе из дворишта вртића? Није, наравно, али маса родитеља, због журбе, неразмишљања или немара то не уради. У конкретном случају, дете у гужви изашло из вртића, капија била откључана, отворило је и изашло на улицу.
Питам се, да ли могуће да никоме није било чудно да види двогодишње дете како шета улицом. Да ли је могуће да се нико није запитао шта мало дете само ради на станици ГСП-а? Пише штампа да је дете у аутобус ушло за неком женом која је водила своје дете, а она у аутобусу само констатовала да дете није њено. Дакле, дете због непажње васпитачице изађе из вртића, због некога ко није забравио капију изађе на улицу, хода улицом 300-400 метара, по информацијама из новина, пређе на другу страну улице до стајалишта аутобуса, уђе у аутобус са непознатом женом и све то никоме не буде чудно до момента док возач не уочи уплашено дете у патофницама како тумара по аутобусу.
Где смо ми у целој тој причи? Где су сви они којима није ништа необично да виде двогодишње дете како прелази улицу? Где су сви они које мрзи да забраве капију? Где су сви они који због мера штедње не запошљавају довољан број васпитача? Где су сви они који својим бесмисленим питањима обасипају васпитаче који сами брину о великом броју деце? Где су сви они који из обести и зато "што знају некога" уписују децу у вртић и тиме додатно увећавају ионако велике групе? Има ли одговорности било кога од напред побројаних у оваквим ситуацијама или ће за немио догађај цех платити само непажљива васпитачица тако што ће остати без своје "енормне" плате од 40 000 динара? Први сам за то да у овој земљи профункционише систем у коме се тачно зна ко шта ради и ко је за шта одговоран па следствено томе да се онај ко ради како треба награди, а онај ко забушава казни, али само кажњавање појединца без промене неких других ствари неће помоћи.
Спадам у категорију родитеља који без страха воде своју децу у вртић. Дивим се васпитачицама које брину о мојој деци. Старија је у групи са четрдесеторо, а млађа са тридесеторо деце. О њима у смени брине по једна васпитачица. Поред свих текућих обавеза, да их сачувају, пресвуку и нахране, они и уче песмице, уче географске појмове, помало вежбају математику, решавају ребусе и загонетке, воде их у двориште и надзиру на љуљашкама и тобоганима. Запитајте се колико тога радите ви са својом сопственом децом.
Погледајте око себе и ако видите мало дете како шета улицом, приђите му, склоните га са улице и потражите помоћ, можда је изашло дворишта своје куће или вртића. Свако треба да води рачуна о својој деци, али су сва наша деца наша заједничка брига. Сви смо слаби на њих, желимо им сву срећу овог света, али разумимо понекад и оне који о њима брину кад ми нисмо ту.
Уз саосећање са родитељима чијем се детету десило ово што се десило, апелујем на све одговорне да се овако нешто никада и нигде више не понови! А да се не би поновило потребан је рад и труд свих нас, целог друштва. Само ако свако у свом домену буде дао допринос, имаћемо довољно вртића, довољно васпитача, а деца ће нам бити безбедна и сигурна.
Нема коментара:
Постави коментар