Imam utisak da se u čitavoj priči oko učlanjenja kosova u UNESCO vrši totalna zamena teza. Suština čitave priče oko tog članstva nije ni u dilemi da li Kosovo funkcioniše nezavisno od Srbije jer takva dilema ne postoji. Kosovo funkcioniše nezavisno od Srbije, ali to ne znači da je država pa još i nezavisna. Kosovo je još uvek medjunarodni protektorat i nema indicija da će u skorije vreme prestati da bude upravo to. Uostalom, izvesna potvrda nezavisnosti jedne države je i članstvo u Ujedinjenim nacijama na šta administracija u Prištini bez našeg priznanja ne može računati. Suština priče o članstvu u organizaciji Ujedinjenih nacija koja brine o svetskoj kulturi i nauci je u pokušajima da se golom silom falsifikuje istorija. Svestan je svako od nas da su velike sile davno odlučile da odvoje Kosovo od Srbije i da se mali tome ne mogu efikasno suprotstaviti, ali nameće se logično pitanje: zašto je onda esencijalno važno ugurati to Kosovo u UNESCO? Šta je to što ta kvazidržava, koja je upravo to, ne zato što je mi nismo priznali nego zato što nema atribute države, dobija članstvom? Rekao bih da dobija istoriju koju nema i priliku da od istorijskih građevina pokaže još nešto sem bunkera iz vremena Envera Hodže na severu Albanije. Pošto svoju istoriju i kulturu nemaju, a oni će je uz pomoć svojih prijatelja sa zapada, ukrasti. Kao da se istorija i kulturno-istorijsko nasleđe mogu dobiti dekretom ili članstvom u kojekakvim međunarodnim organizacijama koje odavno ne služe ničemu sem da se veliki iživljavaju na malima. Kao da vam istoriju mogu pokloniti Amerikanci jer imaju vojnu bazu, Nemci jer su glavna poluga Evropske unije, Crna Gora jer je Milo tako rekao ili Makedonija jer pokušava da dobije ime.
Suština je i u tome da je veća nepravda primiti Kosovo u UNESCO nego ga priznati kao nezavisnu državu. Još kad kao argument čujem da će "Kosovo kao članica UNESCO-a imati obavezu da brine o manastirima i crkvama" onda ta nepravda postaje još veća. Kao da su 2004. , pošto nisu bili članica, imali puno pravo da ruše crkve, pišaju po njihovim temeljima i manijakalno lome krstove sa kupola naših verskih objekata. Kao da će sad, odjednom, čim Kosovo prime u UNESCO svi ti objekti koji se vode pod "ugrožena kulturna baština pod zaštitom UNESCO-a" prestati da budu ugroženi. Čemu onda onoliki vojnici KFOR-a oko tih manastira i crkava? Od koga oni to čuvaju manastire i monaštvo? Od ono malo Srba što je na Kosmetu ostalo ili od ovih što će "imati obavezu kad postanu članica UNESCO-a"? U prilog toj tezi ide i uzdržavanje od glasanja za predlog da Kosovo postane članica i zemalja koje su ga priznale kao nezavisnu državu. Kojim su se to parametrima vodile te zemlje kad su smatrale da takav predlog ne treba podržati? Iracionalno bi bilo očekivati da glasaju protiv, ali i uzdržavanje nešto govori. Za predlog da Kosovo postane članica glasala su i neka egzotična ostrva iz Pacifika koja imaju po 1000 stanovnika od kojih nijedan ne zna ni gde je Kosovo ni gde je Srbija, ali zato znaju kako se zove američka vazduhoplovna baza u njihovoj blizini. Sve to ide u prilog tezi da je na delu samo pokušaj da se silom falsifikuje i otme istorija i ništa drugo. Važno je izbrisati trag postojanja srpskog naroda i srpske države sa Kosmeta. Važno je stvoriti utisak da smo mi, a ne oni, divlja horda koja je uzurpirala teritoriju i komoditet narodu koji je tu vekovima o čemu svedoči i "bogata kulturna baština" albanskog Kosova. O tome se ovde radi, a ne o pukom članstvu u nekoj medjunarodnoj organizaciji.
Tačno je da se nejaka Srbija Briselskim sporazumom obavezala da neće ometati nastojanja Kosova da se učlani u medjunarodne organizacije, ali to ne znači da se neće protiviti falsifikovanju i otimanju istorije, a prijem Kosova u UNESCO bi značio upravo to. Neka ih i u Olimpijskom komitetu i u MMF-u, neka ih i u nekim regionalnim inicijativama, ali u UNESCO se sa tuđom istorijom i tuđim manastirima ne ulazi.
Naša je obaveza da pamtimo sopstvenu istoriju. Ono dobro da bi znali kako treba, a ono loše da ga nikad ne ponovimo. Istorija nije trenutak. Istorija se ne dobija bombama ili podrškom onih kojima nije smetalo ni pljačkanje muzeja Mesopotamije u Iraku ni divljanje džihadista nad drevnom Palmirom pa im ne smeta ni orgijanje divljaka nad srpskim manastirima i crkvama sve dok im Bondstil niko ne dira. Ono što ne mogu da promene je svest o tome ko smo i šta smo. Svest o tome da smo potomci Nemanjića ( a ne nekih Nimanija) koji su gradili Studenicu, Žiču, Mileševu, ali i Gračanicu, Dečane, Bogorodicu Ljevišku, Svete Arhangele... To je istorija koju mi sami moramo čuvati i negovati. Političke okolnosti se menjaju, ali istorija ostaje. Pošto trenutno ne možemo mnogo da utičemo na promenu medjunarodne politike, a ono im ne dozvolimo ni promenu istorije.
Нема коментара:
Постави коментар