Levičarske ideje mi nikad nisu bile bliske, čak naprotiv. Od kad sebe doživljavam kao politički osvešćeno biće, a ima tome jedno dve decenije, držim da mi je umerena desna opcija mnogo bliža i srcu i razumu. Nažalost, i moju i građana ove zemlje, takva desna opcija u Srbiji ne postoji. Levičarske ideje o jednakosti, ravnopravnosti, slobodi, radničkim pravima nekako sam uvek doživljavao kao utopiju. Kao vrlo progresivne ideje kojima je jedina mana to što imaju male šanse za punu implementaciju. Ipak, između levičara sa integritetom i desničara bez njega, uvek ću birati onoga ko ima integritet. Između društvenog sistema koji u centar stavlja čoveka i onoga čiji centar čine banke i korporacije, biram ovo prvo.
Ne bih ni pominjao ni Sirizu ni referendum u Grčkoj da ne pročitah danas u novinama kako se naši vlastodršci izjašnjavaju o istom, sve komentarišući da su nama Grci prijatelji, ali da ne podržavaju ono što radi Cipras i da politika štednje koju su Grci velikom većinom odbacili, predstavlja jedini put kojim se može u Evropu. Ipak, nije ovo priča ni o Sirizi ni o Grcima, ovo je priča o nama.
Prvo, ko je nas pitao šta mislimo o Grčkoj krizi, Sirizi i Grčkom referendumu. Ako ćemo pošteno, 95% građana Srbije bi volelo da za premijera ima čoveka koji ima muda da Nemcima kaže NE iako to nikad nije bilo pametno. Ne radi se ovde o merama štednje, ekonomiji, nesporno uludo potrošenim parama koje sad treba vratiti. Radi se o obrazu, integritetu, identititetu, demokratiji i ako hoćete i ljudskom pravu da živi slobodno. Niko od nas nije blesav da ne zna u kakvom su nam stanju javne finansije. Niko od nas nije lud pa ne zna da se štedeti mora da bi državna kasa opstala. Ali, isto tako nismo mi gomila idiota kojoj se svakodnevno serviraju vesti o neslućenim ekonomskim uspesima koje beleži naša zemlja zahvaljujući ekonomskoj politici koju sprovodi Vlada, a da na svojoj koži osećamo kako je sve manje toga što sebi možemo da priuštimo. E o tome se radi. I Grci nisu više hteli da ih neko pravi idiotima govoreći im da mora da im uzme još jedno 300 evra od plate ili penzije kako bi za 15-20 godina živeli bolje, ali kako, primarno, banke ne bi ostale bez svog profita. Čitava ekonomska politika koja se kod nas sprovodi, a koju na sva usta hvale i MMF i Evropska komisija, svodi se na onu narodnu "ne lipši magarče do zelene trave". Uspesima se proglašavaju novoodobreni krediti od strane Svetske banke i MMF-a, a zbog već odobrenih kredita koje ne možemo da povučemo jer nam kasne projekti, plaćamo milionske penale svake godine. I ko koga tu zajebava? I na mikro i na makro nivou sve se svodi na to da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Tako su Grcima davali kredite i kupovali njihove obveznice zbog visokih kamata, punili ih parama iako su znali da neće biti u stanju da ih vrate. Kad je došlo vreme da vraćaju oni im dali nove kredite da vrate stare. I tako u krug i u nedogled. Uz to su proglašeni i luzerima, neradnicima, idiotima i čime sve ne. E onda se Grcima skurčilo. Konačno se nekome skurčilo! A mi? Mi smo razvaljeni, satanizovani, osiromašeni, unazađeni jer smo se protivili. Onda smo postali pomirljivi i nismo se bunili. Tada su naši prijatelji, osetivši meko, krenuli da nas pune još više. Zbog nedovoljne kooperativnosti, Tadića su zbrisali kao da nije ni postojao, a on mučenik prihvatio sve sem da glavni grad nezavisnog Kosova bude Severna Mitrovica i doveli napredne koji nisu pitali zašto nego samo šta treba da se uradi uključujući i faktičko priznanje Kosova kao nezavisne države. Sve, samo da bi oprali svoju radikalsku prošlost. Samo slušamo svaki dan da MMF zahteva ovo, MMF zahteva ono... Ne znam više da li su to zaista zahtevi MMF-a ili ovi naši lupetaju i ne znajući šta da rade i kako da objasne, uvek okrive MMF.
Privatizacija je vrhovna ekonomska zapovest naših vladara. Apsolutno podržavam koncept da je nešto čemu se ne zna ni vlasnička ni upravljačka struktura osuđeno na propast i da masu stvari treba privatizovati, ali nama je gotovo svaka treća privatizacija završila gašenjem firmi i otpuštanjem radnika. I slažem se da nešto što je odavno mrtvo treba mrtvim proglasiti, a ne subvencionisati iz budžeta zarad kupovine socijalnog mira, ali ne treba ekonomskom genijalnošću proglašavatio to što ćete naći zainteresovane za privatizaciju Telekoma ili EPS-a, firmi koje vrte skoro milijardu evra godišnje. To se smučilo Grcima, to će se smučiti i nama.
Suština cele priče sa Grcima i nama i svima drugima je u sledećem: Ko ne sluša i digne glavu, "streljamo ga odmah", a ko sluša i drži je pognutom, njega malo kasnije. To su Grci shvatili onog trenutka kad im je rečeno da mora biti još gore da bi možda bilo bolje. Mi smo taj trenutak prošli, ali nismo reagovali. Sada, kada nam naši prijatelji uvaljuju još jednu, ko zna koju po redu, genocidnu etiketu, urla premijer onako radikalski kako zna "neće Srbiju niko ponižavati... nećemo dozvoliti da nas tretiraju kao krpu... mi volimo i Mileta Dodika i Republiku Srpsku...", ali bojim se da je taj urlik, kao i svi oni urlici dok je bio pravi radikal, samo zamazivanje očiju narodu koji se još uvek loži na te adrenalinske šok bombe koje premijer povremeno baca. Kad on počne da lamentira nad našom tužnom sudbinom i diže nacionalni naboj, po običaju, desi se neko veliko sranje. Živi bili pa videli!
Нема коментара:
Постави коментар