Pre nekoliko dana u javnu raspravu je pušten nacrt Građanskog zakonika kojim se reguliše širok spektar ljudskih prava. Imovinska prava, prava seksualnih manjina i uređenjenje porodičnih odnosa su samo neke od oblasti kojima se pomenuti zakonik bavi. Zbog želje da ovaj post ne pretvorim u sredstvo za plavilo vrata osvrnuću se na dva, po meni važna dela ovog zakonika, a to su prava seksualnih manjina i uređenje porodičnih odnosa.
Pod seksualnim manjinama u širem kontekstu podrazumevaju se pripadnici tzv. LGBT (lezbijke, gejevi, biseksusalci, transseksualci) zajednice, ali jedan ovog zakonika bavi se pravima osoba homoseksualne orijentacije i tim delom ću se i ja baviti. Homoseksualizam je do osamdesetih godina prošlog veka bio smatran bolešću dok ga Američko udruženje psihijatara nije proglasilo "varijetetom ljudske prirode". Apsolutno se slažem sa tim da homoseksualizam nije bolest i da ljude takve orijentacije nipošto ne treba smatrati bolesnim. Nedopustiva je njihova diskriminacija u smislu zaposlenja, slobode govora ili okupljanja. Muka mi je od cirkusa koji se svake godine pravi oko održavanja Parade ponosa i lično mi više smetaju huligani koji bi da ruše Beograd i lome kosti nego grupa ljudi koja bi da prošeta ulicama glavnog grada, ali mi isto tako smeta količina prostora koji čitava ta priča zauzima u zemlji u kojoj postoje mnogo diskriminisanije kategorije od homoseksualaca. Ono što nacrt Građanskog zakonika donosi je izjednačavanje prava homoseksualnih i heteroseskualnih parova u smislu prava na brak. Ovim zakonikom daje se mogućnost homoseskualnim parovima da sklapaju brak. U ovom našem raspalom društvu, institucija braka odavno je u krizi. Što zbog činjenice da se sve veći broj njih umesto "zlatnom svadbom" završava razvodom što zbog želje sve većeg broja parova da žive u vanbračnoj zajednici. Nemam ništa ni protiv razvoda, ako drugačije ne može, ni protiv vanbračne zajednice, ako ljudi tako žele, ali ispade paradoksalno da najveći čuvari i zaštitnici institucije braka postaju homoseksualni parovi svojom neodoljivom željom da im se da za pravo da sklope klasičan brak sa matičarem, kumovima i ostalim pratećim elementima. Ako se uzme u obzir činjenica da su vanbračne zajednice u pravno-administrativnom smislu gotovo u potpunosti izjednačene sa klasičnim bračnim, ne vidim odakle tolika potreba da se homoseksualnim parovima dozvoli sklapanje klasičnog građanskog braka. U zemlji u kojoj su haos devedesetih i tranzicija dvehiljaditih rasturili porodicu kao instituciju vrlo važno pitanje postaje davanje prava dvema osobama istog pola da izigravaju mladu ili mladoženju, u zavisnosti od toga kako se dogovore. Ako je institucija vanbračne zajednice pravno regulisana, ako se ovim i drugim zakonima regulišu imovinsko-pravni odnosi, čemu toliko insistiranje na tome da se zakonom da pravo homoseksualnom paru da sklopi klasičan brak? Ono što mi konstantno smeta je nametnuta potreba da se izjednačavaju stvari koje u osnovi svojoj nisu iste. Ne sporim da ne sme biti diskriminacije po bilo kom osnovu, ali i ova besomučna uravnilovka mi jako ide na živce. Koji aspekt ljudskih prava je ugrožen time što je u dosadašnjim aktima brak definisan kao zakonom uređena zajednica muškarca i žene? Po Darvinu, dva osnovna vida borbe za opstanak su ishrana i prudežetak vrste. Činjenicom da je priroda stvari uredila tako da do stvaranja novog života dolazi isključivo spajanjem muške i ženske polne ćelije (kloniranje ne računam jer nije prirodni mehanizam), određene su i neke druge stvari. Pod ovim svakako ne mislim da je neko heteroseksualne orijentacije superioran u odnosu na onog ko to nije, ali svakako mislim da je želja i potreba za izjednačavanjem tih kategorija u svakom smislu sumanuta. Isto kao što mislim da su sumanuti pokušaji brisanja razlika između muškarca i žene kad je sama priroda tu razliku definisila činjenicom da žena može, a muškarac ne može, da rodi dete. Različitost je nešto što je poželjno i što treba čuvati i poštovati. Različitost ne sme biti razlog za vređanje, ugrožavanje ili diksriminaciju, ali nemojmo svojim, ljudskim, zakonima pokušavati da promenimo stvari koje je priroda davno definisala samo zato što je to u datom trenutku društveno poželjno.
Drugi, za mene i važniji, aspekt ovog zakonika odnosi se na uređenje porodičnih odnosa, tačnije definisisanjem prava deteta i regulisanjem prava roditelja u odnosu na dete. Tako se među odredbama zakonika nalazi zabrana telesnog kažnjavanja dece, zabrana ograničavanja kretanja detetu, zabrana oduzimanja mobilnog telefeona detetu itd. Ogorčeni sam protivnik nasilja bilo koje vrste, a naročito nasilja nad decom, ali imam utisak, i to mi naročito smeta, da je ovaj zakonik pokušaj da se u istu ravan dovedu nasilje nad decom i primerena fizička kazna koju je svako od nas osetio na svojoj koži. Da li je povremena "vaspitna ćuška" ili prutić po zadnjici od bilo koga napravio istraumatizovano i psihički ugroženo dete? Da li je iko od vas pobegao od kuće ili poželeo da izmasakrira roditelje jer je dobio po turu? Po novom zakoniku dete ne smete kazniti ni tako što ćete mu zabraniti izlazak iz kuće ili oduzeti mobilni telefon. U prvom slučaju ugrožavate mu slobodu kretanja, a u drugom slobodu komunikacije. Uz zabranu fizičke kazne, mučeni roditelj ostaje bez ikakvog prava na sankciju prema neposlušnom detetu. Je l' to normalno? Kuda to vodi? Šta će biti ako dete kome roditelj ne može da zabrani izlazak iz kuće te izlaske koristi kako bi posećivalo sastanke kakve satanističke sekte koja promoviše orgijanje, upotrebu droga ili nasilje prema sebi i prema drugima? Koji će to zakonik i koja država pomoći tom roditelju i tom detetu? Šta ćemo ako dete izrazi želju da se pridruži Islamskoj državi u Siriji? Pošto mu ne možemo zabraniti da izađe iz kuće, ostaje nam da ga prijavimo nadležnima pa da ga hapse na aerodromu. Misli li neko o tome ili samo besomučno prepisuje ono što se smatra "naprednim evropskim vrednostima"? Šta će biti ako dete kome ne smemo zabraniti upotrebu mobilnog telefona, četujući, fejsbukujući i skidajući igrice napravi račun od 5, 10, 15 ili 20 hiljada dinara? Hoće li obespravljeni roditelj imati mogućnost da zatraži finansijsku pomoć od autora zakonika kako bi izbegao da mu zbog neplaćenog računa na vrata pokucaju izvršitelji i odnesu televizor i frižider iz kuće? Šta ćemo proizvesti tim zakonima? Da li je pozadina zaista želja da se zaštite deca ili pokušaj rasturanja tradicionalne porodice u kojoj članovi međusobno komuniciraju i brinu jedni za druge? Razmišlja li neko o tome da se ovakvim zakonima trasira put da nam deca izrastu u razmažena i raspuštena derišta koja će posezati za svojim pravima kad god se roditelj usprotivi nekoj njihovoj želji?
Ranije je već zakonom regulisano da dete starosti 15 godina kod lekara može ići bez znanja i pratnje roditelja. Na taj način zakonopisac uskraćuje pravo roditelju da bude upućen u zdravstveno stanje sopstvenog deteta. Je l' to normalno? Da vozi ne može pre 17, da glasa ne može pre 18, ali već sa 15 ima pravo da roditelja ne obavesti o poseti lekaru ili kakvom zdravstvenom problemu. Reći će neko da je zakon ostavio mogućnost lekaru da obavesti roditelje ukoliko smatra da je to neophodno. Procena neophodnosti subjektivna je kategorija i kao takva podložna proveri. Koji lekar će rizikovati da na sudu dokazuje da to što je obavestio roditelje o zdravstvenom stanju njihovog deteta nije odavanje lekarske tajne nego neophodnost?
Suprug sam jednoj divnoj ženi i otac dvema fantastičnim devojčicama. Za nekoliko meseci očekujemo još jednog, petog člana porodice i zbog svega toga smatram sebe apsolutno pozvanim da pričam i o braku i o roditeljstvu. Verovatno ima onih koji se neće složiti sa mnom, ali smatram da je u vremenu u kome sve veći broj roditelja mora da bira između borbe za egzistenciju i bavljenja vaspitanjem dece jer za oboje nema dovoljno vremena, potpuno bespotrebno tovarenje roditeljskih pleća besmislenim zakonima kojima se stavljaju u inferioran položaj u odnosu na dete. Dete koje su stvorili, koje gaje, hrane i oblače. Dete zbog čijih grčića ne spavaju noćima i zbog čijih prijemnih ispita imaju najveću tremu u životu. Pustite nas da volimo i čuvamo našu decu onako kako je priroda odredila i kako su nas naši roditelji voleli i čuvali. Nesavesne i nenormalne roditelje treba kažnjavati, ali besmisleni su zakoni koji pokušavaju da, kako je jednom veliki glumac Petar Božović rekao "uče majke kako da vole svoju decu".
Нема коментара:
Постави коментар