"Dođu vremena kad pametan zaćuti..." govorio je veliki Ivo Andrić. Kad pametan zaćuti! Koliko pametan treba biti pa znati ćutati? Ćutanje je veština izabranih. Koliko puta je svako od nas zaćutao, koliko puta u svom životu reč ćutanje? Koliko je stihova najlepših pesama počelo ili završilo "ćutanjem" o nečemu ili nekome? I da li smo se ikada zapitali šta znači ćutati? "Ćutanje je zlato" govorio je narod od davnina. Nisam siguran da smo istinitost ove izreke ikada pravilno interpretirali. Da li se ta "zlatnost" ćutanja odnosi samo na to da se ne izgovori, uvek i svuda, ono što um smisli ili je ćutanje kao zlatna kategorija privilegija onih koji u životu pored SAGOVORNIKA pronađu i SAĆUTNIKA? Može li ćutanje imati išta zlatno u sebi ako ga nemaš sa kim podeliti. Može li ćutanje išta značiti ako nema onoga ko bi ga čuo.
Skloni smo tome da ćutanje često tumačimo time da onaj ko ćuti nema šta da kaže. A nije li ćutanje pred čudom koje nije moguće opisati,odraz divljenja istom, mnogo više nego bilo koja izgovorena reč? NIje li ćutanje ispraćeno pogledom ka nekome ili nečemu glasnije od bilo koje izgovorene reči?
Ćutanje je odnos prema životu; ćutanje je odnos prema smrti; ćutanje je odnos prema ljubavi i ćutanje je odnos prema sebi.
Ćutanje je odraz karaktera. Mnogo puta sam čuo "Godinama ćutim, ali više neću". Zašto ćutiš i kome ćutiš? Da li o tebi takvom više govore godine ćutanja ili momenat progovaranja? Da li je to ćutanje posledica mudrosti ili straha? Znaš li uopšte kome si ćutao i kome više nećeš? Odgovori na ovo govore mnogo toga o nama samima.
Mnogo toga je ćutanje, ali je samo jedno ćutanje, ćutanje svih ćutanja. Ćutanje sa pravim SAĆUTNIKOM. Sa onim, sa kojim nema neprijatne tišine, nego je svaka tišina, pa i ona koja bi trebalo da bude neprijatna, prijatna jer ima svoju svrhu i svoju poruku. Sa onim ko tvoje ćutanje razume bolje nego bilo koju izgvorenu reč. Sa onim ko zna da ga ćutanjem voliš, želiš ili prezireš. Ćutanje je poruka samo ako je onaj kome se "obraćaš" zna da je pročita i da li razume tvoje ćutanje.
Od milion izbora koje u životu pravimo ili ne pravimo, važno je izabrati onoga sa kim možeš ćutati jer će i ono što izgovoriš razumeti jedino onaj ko razume tvoje ćutanje.
Skloni smo tome da ćutanje često tumačimo time da onaj ko ćuti nema šta da kaže. A nije li ćutanje pred čudom koje nije moguće opisati,odraz divljenja istom, mnogo više nego bilo koja izgovorena reč? NIje li ćutanje ispraćeno pogledom ka nekome ili nečemu glasnije od bilo koje izgovorene reči?
Ćutanje je odnos prema životu; ćutanje je odnos prema smrti; ćutanje je odnos prema ljubavi i ćutanje je odnos prema sebi.
Ćutanje je odraz karaktera. Mnogo puta sam čuo "Godinama ćutim, ali više neću". Zašto ćutiš i kome ćutiš? Da li o tebi takvom više govore godine ćutanja ili momenat progovaranja? Da li je to ćutanje posledica mudrosti ili straha? Znaš li uopšte kome si ćutao i kome više nećeš? Odgovori na ovo govore mnogo toga o nama samima.
Mnogo toga je ćutanje, ali je samo jedno ćutanje, ćutanje svih ćutanja. Ćutanje sa pravim SAĆUTNIKOM. Sa onim, sa kojim nema neprijatne tišine, nego je svaka tišina, pa i ona koja bi trebalo da bude neprijatna, prijatna jer ima svoju svrhu i svoju poruku. Sa onim ko tvoje ćutanje razume bolje nego bilo koju izgvorenu reč. Sa onim ko zna da ga ćutanjem voliš, želiš ili prezireš. Ćutanje je poruka samo ako je onaj kome se "obraćaš" zna da je pročita i da li razume tvoje ćutanje.
Od milion izbora koje u životu pravimo ili ne pravimo, važno je izabrati onoga sa kim možeš ćutati jer će i ono što izgovoriš razumeti jedino onaj ko razume tvoje ćutanje.
Нема коментара:
Постави коментар