Ricinus

Srbija je, nakon uspešne odbrane od državnog udara, poslednjih dana, što bi klinci rekli, " u spidu". Ubrzano se otvaraju putevi, pregovara sa investitorima koji čekaju u redu da dobiju odgovor u onoj kancelariji za brze odgovore, obnavljaju se pruge, kupuju vozovi, rekonstruišu bolnice i škole, niču šipovi Beograda na vodi... Milina jedna. Cela zemlja jedno veliko gradilište. Ministri pregaoci, svako u skladu sa svojim fizičkim i mentalnim kapacitetima, daju svoj doprinos svesni toga da nikad neće biti kao On, jedan, jedini, neponovljivi, ali voljni da se trude da svojim radom, zalaganjem i besomučnim uvlačenjem zasluže poverenje.

Tako je ministarka brzih pruga, putinovski rečeno, "liznula" premijera na jedno mesto, zahvaljujući mu se na tome što se prvi i jedini setio da je od Beograda do Pešte bolje putovati 3 nego 7 sati. Pod naletom stvaralačkog nagona, reče ona da se toga nisu dosetila ni ministarstva, kojima je to inače posao, ni inženjeri, ni zaposleni u Železnicama, već lično On. Ministar specijalista za čuvanje lekarske tajne pak reče da će obnovu svakog bolničkog WC-a u Srbiji nadgledati premijer lično! (koristiti ga neće pošto, ako je verovati Babiću, On za tim nema potrebu). "Svi osim dvojice" u Novom Pazaru davali su zdušnu podršku premijeru dodajući makaze za presecanje vrpce tokom otvaranja škole, vrtića i dijagnostičkog centra sa sve kompjuterima i ultrazvučnim aparatima kakvi nikada u istoriji nisu viđeni na ovim prostorima. ("aman, samo što samo ne radi" reče jedan lokalni očevidac istorijskog događaja) Ne zna se da li je jači aplauz bio kada je premijer obećao da će brinuti o svakom "Srbinu i Bošnjaku", ali i o svakom "Bošnjaku i Srbinu", kad je ponos Novog Pazara i ministar opšte prakse beležio istorijski momenat u kome se našao Novi Pazar ili kad su pomenuti naši prijatelji Abudabijanci koji su dali pare za školu, vrtić i dijagnostički centar koje država Srbija, a čiji je, barem prema poslednjim saznanjima, Novi Pazar još uvek deo, nije imala. To je istorija! To se pamti. Nema to veze ni sa predstojećim lokalnim ni sa pokrajinskim, a boga mi, ni sa republičkim izborima. A pogotovo nema veze sa stranačkom skupštinom vladajuće stranke zakazanom za februar naredne godine. I posle svega toga nađu se neki novinari i neki mediji koji rovare protiv vlasti, kritikuju i zanovetaju sa nekim pitanjima o izveštaju državnog revizora o tome kako se basnoslovne svote državnog novca troše na piće, čokoladice i reklamiranje i o tome kako nisu baš svuda i svima smanjene plate onomad kad se to moralo zbog fiskalne konsolidacije. Čista mržnja, ništa drugo. 

Evo ja javno priznajem da premijera ne mrzim. Moram, teška srca, da priznam da se sa nekim njegovim potezima i slažem. Čak i ne sumnjam u želju i motiv da neke stvari pomeri sa mrtve tačke, ali, sa ovakvom ekipom oko sebe, teško ili nikako to neće ići.

Znam da je stranačka skupština u februaru, ali ako vam je stalo do premijerovog zdravlja, prestanite da se gurate da mu ne biste napravili nešto što se u medicini zove megakolon, a megakolon moze da izazove pucanje kolona, a onda sav sadržaj izađe napolje i dovede do ozbiljnih posledica. 

Zato, predsedniče Vlade, ako osetite nadimanje stomaka i blagu mučninu, uzmite u apoteci laksativ (ricinus je najpoznatiji), popijte i ispraznite creva. Tako ćete se osloboditi nepotrebnih materija i opasnih parazita u crevnom traktu koji mogu ozbiljno da ugroze, kako Vaše, tako i naše zdravlje.

Svi smo mi za rehabilitaciju!

Trenutno vrlo aktuelna tema u "jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" je rehabilitacija negdašnjeg i već odavno počivšeg predsednika srpske Vlade u periodu nemačke okupacije, đenerala Milana Nedića. Polomiše se silna koplja oko toga da li neko ko je optužen, nikad osuđen, za vrlo teška krivična dela uključujući i progon i stradanje Jevreja, Roma i komunista u okupiranoj Srbiji zaslužuje rehabilitaciju. Iznose se različiti argumenti i za i protiv. Protivnici rehabilitacije zgroženi su činjenicom da je neko uopšte došao na ideju da pokrene pitanje rehabilitacije "zlotvora" koji je u saradnji sa nemačkim okupacionim vlastima odgovoran za progon i ubijanje na rasnoj osnovi. Zagovornici rehabilitacije kažu, i tu su u pravu, da Nedić zapravo nikada nije osuđen za dela koja mu se stavljaju na teret, da je samo uhapšen i kao pritvorenik, po zvaničnoj verziji, izvršio samoubistvo u zatvoru. Prateći tu logiku, rahabilitacija ni nema smisla, ali polazeći od pravne definicije političke rehabilitacije koja kaže "Sudska rehabilitacija je pravni postupak popravljanja štete nanesene neopravdano osuđenoj ili neosnovano uhapšenoj osobi" onda podnosioci zahteva za rehabilitaciju imaju osnova za istu. No, pravne i zakonske zavrzlame bih ostavio pravnicima, ali bih se sa malo više pažnje osvrnuo na društveno-istorijski aspekt vremena "stolovanja" đenerala Nedića kao i uporedivost ili neuporedivost sa vremenom stolovanja "gospodara Vučića".

Period između dva svetska rata u Evropi obeležilo je nekoliko značajnih događaja: 1) Versajska mirovna konferencija kojom je i zvanično označen kraj I Svetskog rata i na kojoj su sile pobednice (među njima i Srbija) dobile svoje "zadovoljenje" zbog strahota  izazvanih ratom za koji su, praktično konsenzusom, okrivljene Nemačka i Austro-Ugarska. Austro-Ugarska je prestala da postoji, a Nemačka je ostala bez dela svoje teritorije. 2) Velika ekonomska kriza 1929. godine dovela je do propasti miliona širom sveta i 3) Uspon jedne nove idelogije, u Italiji nazvane fašizam, a u Nemačkoj nacionalsocijalizam ili skraćeno nacizam. Nacizam je u osnovi destruktivna ideologija koju je krasilo veličanje arijevske (prvenstveno nemačke) rase, nemilosrdnost prema svim protivnicima i želja za uništenjem svih "nižih rasa", primarno Jevreja i Roma, ali i slovenskih naroda. Na talasu ekonomske krize i tinjajuće frustracije Nemačke zbog poraza i poniženja u i nakon Prvog svetskog rata, u Nemačkoj se rodio pokret na čelu sa idejnim vođom, a potonjim kancelarom Adolfom Hitlerom. On je u Nemcima probudio osećaj superiornosti i želje za revizijom "nepravdi" koje su učinjene Nemačkoj, a sve igrajući na kartu teške ekonomske situacije u celoj Evropi i tezom da je neophodna revizija zaključaka Versajske mirovne konferencije. Agresivnom propagandom, zastrašivanjem i uklanjanjem političkih protivnika, ali i buđenjem naconalističkih osećanja u nemačkom narodu, HItler dolazi na vlast 1933. godine. Od tog momenta kreću ubrzani razvoj vojne industrije i pripreme za rat kakav svet do tada nije video. Pred Hitlerovim zahtevima za teritorijalnom ekspanzijom popuštale se i moćne Francuska i Velika Britanija, a o manje moćnim zemljama i da ne govorimo. Tako je Nemačka 1938. izvršila pripajanje (anschluss) Austrije i aneksiju dela Čehoslovačke (Sudetska oblast). Konačno, osokoljen i ohrabren povlačenjem svih relevatnih faktora u tadašnjoj Evropi, Hitler 1. septembra 1939. godine napada Poljsku čime zvanično započinje Drugi svetski rat. Za nepunih godinu dana pred naletom Hitlerove armije padale su Danska, Belgija, Holandija i nekada velika i ponosna Francuska. Čitava Evropa drhtala je pred moćnom Nemačkom (zvuči poznato?). Uz Japan i Italiju kao saveznike (Trojni pakt), činilo se da je Nemačka nepobediva.

Kraljevina Jugoslavija kojom je posle smrti kralja Aleksandra upravljao Knez namesnik Pavle Karađorđević i sama je bila oslabljena i rastrzana međunacionalnim i međustranačkim trvenjima. Uzevši u obzir i nedovoljnu oporavljenost od strašnih gubitaka iz Prvog svetskog rata, teško da se ikako mogla suprotstaviti pomahnitalom Hitleru. Imajući to u vidu, tadašnje rukovodstvo na čelu sa Knezom Pavlom, potpisuje pristupnicu Trojnom paktu u zamenu za nenapadanje. Činilo se da je to, u tom trenutku, jedini razuman korak. (verovatno bi Hitler napao Jugoslaviju i pored tog potpisa jer nije mnogo držao do dogovora sa "nižom rasom") Ipak, građani Srbije predvođeni delom vojne vlasti i podržani od strane zabranjene Komunističke partije uz "ohrabrenje" od strane britanske obaveštajne službe, organizuju velike proteste 27. marta 1941. na kojima traže raskidanje pakta i ostavku Vlade koja je pakt potpisala. Besni Hitler već 6.aprila na Beograd i Srbiju šalje armadu sa zadatkom da uništi sve što se uništiti može. Jugoslavija se raspada, formiraju se okupacione zone, nastaje ustaška NDH, komunisti izlaze iz ilegale i formiraju Narodnooslobodilački pokret, a ostaci Jugoslovenske vojske pod komandom Dragoljuba Mihailovića formiraju drugi pokret otpora nazvan Jugoslovenska vojska u otadžbini. Kako to obično biva kod nas Srba, ova dva pokreta su neko vreme imale istog neprijatelja, okupatora, da bi u nekom trenutku postali neprijatelji jedni drugima. Mladi Kralj Petar koji je u međuvremenu formalno preuzeo vlast i dotadašnja jugoslovenska Vlada beže u London i tamo će provesti čitav rat, a  Nemačke okupacione vlasti na mesto predsednika Vlade Srbije postavljaju Milana Nedića. 

U okviru monstruoznog Hitlerovog plana za "rešenje Jevrejskog pitanja" stradale su hiljade nevinih i u Srbiji. Pored Jevreja, stradali su Romi, ali i Srbi koji su masovno streljani u Kragujevcu, Kraljevu i ostalim stratištima. Po kasnijim iskazima i istorijskim zabeleškama, ideja Milana Nedića bila je da u meri u kojoj je to bilo moguće sačuva srspki narod od zatiranja. To što se nije protivio zatiranju drugih naroda na našem prostoru, svakako mu ne ide na čast, ali je veliko pitanje da li se moglo uopšte suprotstaviti Nemcima u paklenoj nameri da sa lica zemlje zbrišu čitav Jevrejski narod i sve što "kalja arijevsku rasu".

Danas nema Hitlera, nema rata, nema plana za rešavanje "Jevrejskog pitanja", ali ima jake Nemačke koja gospodari Evropom. Krajem osamdesetih godina prošlog veka došlo je da raspada tzv. socijalističkog bloka zemalja predvođenih Sovjetskim Savezom. Pad Berlinskog zida označio je i kraj hladnog rata i doveo do ujedinjenja Nemačke koja je posle Drugog svetskog rata bila podeljena na zapadni i istočni deo da bi bila lakše kontrolisana, da bi i Rusi i Amerikanci imali svoju zonu uticaja i da više nikad ne bi došla u situaciju da porobljava ostatak Evrope. Ne treba zaboraviti da je Zapadna Nemačka primljena u NATO samo nekoliko godina nakon završetka krvavog rata kao da nikad ništa loše uradila nije sa ciljem da bude brana komunizmu sa istoka pošto je komunistički SSSR odjednom postao veće zlo od nacističke Nemačke. Kraj hladnog rata označio je i kraj postojanja moćne SFRJ iz koje su nastale male nemoćne državice. Ujedinjenje Nemačke u veliku i ekonomski moćnu državu, anuliralo je sve razloge zbog kojih je bila podeljena. Nemačka je od dana svog ujedinjenja, pre svega zahvaljujući svojoj ekonomskoj snazi, počela da kontroliše sve veći broj država u Evropi. Pod njenim uticajem u družinu zvanu Evropska unija primljene su sve zemlje koje su bile verni nemački saveznici iz Drugog svetskog rata uključujući i Hrvatsku. Nemačka danas, kao i pred Drugi svetski rat, samo uz pomoć SAD, vedri i oblači Evropom. Određuje ko je podoban, a ko ne. Određuje ekonomsku politiku koju svi moraju prihvatiti. Ko ne prihvati biva razapet i izvrnut naglavačke (primer Grčke). Cepa teritorije drugih, suverenih zemalja, crtajući granice po svom nahođenju. Prvi put posle Drugog svetskog rata, nemačka vojska je 1999. godine bombardovala jednu nezavisnu evropsku zemlju koja se protivila cepanju sopstvene teritorije. Mehanizmom pridruživanja Evropskoj uniji, zemlje se drže u poluvazalnom odnosu i sistemom "štapa i šargarepe" teraju na prihvatanje "nove realnosti". Zar sve ovo ne liči na onu priču sa početka teksta o ekspanziji Hitlerove Nemačke i tome kako su svi drugi bili statisti? Kako je moguće da je Knez Pavle proglašen izdajnikom i kolaboracionistom jer je prihvatajući "novu realnost" pokušao da sačuva zemlju i narod, a danas se ista "kolaboracionistička politika" bliske saradnje i "slušanja Nemačke"  proglašava velikim uspehom i napretkom u evrointegracijama? Kako je premijer okupirane Srbije koga je kontrolisao nemački Vermaht izdajnik i ratni zločinac, a današnji koji kaže da će "Srbija uraditi sve što od nje zatraži Berlin" reformator? Pritom, mislim da ni ondašnji premijer nije imao, a ni današnji nema mnogo manevarskog prostora za drugačiju politiku. Nemačka je tada bila najvažnija zemlja u Evropi i svi su popuštali pred njenim zahtevima, Nemačka je i danas najmoćnija zemlja u Evropi i svi popuštaju pred njenim zahtevima. Ni tada, a ni danas, Srbija nije dovoljno moćna da se suprotstavi politici koja se kreira u Berlinu (ili Vašingtonu) čak i ako je ta politika u potpunoj suprotnosti sa nacionalnim interesima, što je uglavnom slučaj. Tadašnja okupirana Srbija podeljena je pa su istočni deo zgrabili Bugari, Kosovo i Metohija su dati na milost i nemilost albanskim balistima, a ustaška NDH se proširila do Zemuna. Kakva je danas situacija? Baštinici lika i dela Ante Pavelića ponosni su deo "evropske porodice naroda" i ne propuštaju priliku da priprete Srbiji, bilo granicom na Dunavu, spuštanjem rampi za našu robu ili inicijativom za nekom rezolucijom u Evropskom parlamentu kojom se Srbi proglašavaju genocidnom formom nastalom greškom prirode.  Kosovo i Metohija su van kontrole države Srbije i traži se od nas da "prihvatimo realnost" i priznamo svoju pokrajinu kao nezavisnu državu. Ili barem da uspostavimo odnos kakav je bio između dve Nemačke. Pritom, niko ne pominje da je Nemačka podeljena jer je bila organizator i realizator do tada neviđene kampanje istrebljenja čitavih naroda. Da je podeljena jer je uzrokovala rat u kome su stradale desetine miliona ljudi. Sve se to zaboravilo i oprostilo samo Srbi sa sebe nikako da skinu epitet loših momaka i uzročnika svih zala na ovim našim balkanskim prostorima. 

Mi smo danas poslušni, možda najbolji đaci frau Angele. Mi smo bespovratno krenuli put evropskih integracija kojima se kraja i cilja ne vidi. Mi smo pristali da se izvinimo za sve što smo uradili i nismo uradili. Mi smo rekli da je nama Nemačka veći prijatelj od Rusije jer zaboga svi naši ljudi idu na privremeni rad u Nemačku, a ne u Rusiju. Mi smo danas zemlja koja zahvaljujući Nemačkoj ne zna gde su joj granice i kolika je teritorija koju kontroliše, ali se na večno prijateljstvo prema istoj zaklinjemo. (a kako je bilo u Nedićevo vreme?) Mi smo zemlja koja je srazmerno broju stanovnika ,posle Sovjetskog Saveza, položila najbrojnije žrtve za pobedu nad nacističkim zlom u Drugom svetskom ratu. Hitler nas je surovo kaznio i princip "sto za jednog" uveo jedino u Srbiji. Prvo što su fireru doneli iz okupirane Jugoslavije bila je ploča sa imenom Gavrila Principa iz Sarajeva. Šta nam to govori? Realnost tada i realnost danas su gotovo identične. Ponašanje vlasti u odnosu na moćnu Nemačku tada i danas identično. Razlika je jedino u tome što, na sreću, danasa nema holokausta i koncentracionih logora. 

Možda drugačije ne može. Okruženi smo zemljama koje su (osim Bosne i Makedonije) ili u EU ili u NATO ili u oba saveza. Zapadni način rada, disciplina, poslovna organizacija i standard su svakako nešto čemu treba težiti. Ja nisam rusofil, čak sam možda bliži germanskom načinu razmišljanja, ali nikada ne mogu prihvatiti činjenicu da mi je kulturološki, verski, duhovno, bliži jedan Nemac nego Rus. Ne mogu prihvatiti činjenicu da mi je veći prijatelj onaj ko me kroz istoriju svako malo lupao po glavi od onoga ko to nije uradio nikad. Ne mogu da shvatim sve one koji danas sa zgražavanjem negoduju na zahteve porodica, organizacija i udruženja za rehabilitacijom određenih istorijskih ličnosti, a da se pritom zalažu za "prihvatanje realnosti" i činjenice da se protiv nemačkih zahteva ne može. Ne zalažem se za reviziju istorije, a još manje za aboliranje onih koji su okrvavili ruke. Ne sviđa mi se ni trend da je odjednom sve partizansko loše, a sve četničko dobro. Baš iz razloga izvesnog istorijskog uravnoteženja, smatram da sudski postupci za rehabilitaciju, oslobođeni ideoloških i političkih primesa, a zasnovani na istorijskim i društvenim faktima i bez prejudiciranja ishoda, mogu doprineti boljem sagledavanju prošlosti, a samim tim, možda drugačijem trasiranju budućnosti. Možda je to način da se, ako treba, u potpunosti suočimo sa greškama koje smo sami činili, ali i način da shvatimo da su neki ljudi u datim istorijskim okolnostima radili najbolje za državu i narod. Ako su Gering, Himler i ostali kreatori holokausta imali pravo na suđenje, ako nikome nije smetalo da Kurt Valdhajm, dokazano član SS divizija i zločinac, bude predsednik Austrije i generalni sekretar Ujedinjenih nacija, ako nikome, sem nama, ne smeta to što je Stepinac kandidat za beatifikaciju (sticanje statusa sveca), zašto je problem da pred našim sudovima proverimo da li su i kolike zločine činili ljudi koji su bili više marionete nego stvarna vlast u vremenu kada je, kao i danas, čitava Evropa slušala šta će reći Berlin? 

Sra..,pardon, stanje redovno!

Osuđeni kriminalac izbačen iz jednog rijalitija zbog fizičkog nasilja. Učesnica istog rijalitija izbačena sa imanja zbog "širenja verske i nacionalne mržnje". Onda je organizovan svojevrsan SMS plebiscit u kome su građani Srbije glasali za i protiv njihovog povratka na imanje. Naravno, izglasali su da onaj sa početka priče bude vraćen jer, narod mu je oprostio, a ko je "produkcija" da ne posluša narod. Neki zaludni tužilac koji nema prečeg posla nego da radi svoj posao vrišti i kuka na sva usta, ali, avaj, "produkcija" je ipak poslušala "glas naroda" jerbo se u demokratiji ne pitaju tužioci nego narod. Od sinoć, srce širokih narodnih masa ponovo je na mestu jer je izbacivanje gospodina kriminalca međ' obožavacima poljoprivrednih radova u okolini Beograda doživljeno kao nacionalna tragedija. Može biti da je i gledanost opala pa je "produkcija" videvši da je vrag odneo šalu, brže bolje, organizovala ovaj referendum o njegovom povratku. Sad kad se "prekrasni" vratio, svi Golumi mogu biti zadovoljni jer će dovoljno zaokupljati pažnju dokonog naroda serbskog koji neće imati ni vremena, a ni želje da se bavi tričarijama od života. Dakle, što bi se reklo "i vuk sit i ovce na broju". Jedino što meni smeta u ovoj priči što ovce ispadosmo mi koji imamo utopističku želju da živimo u normalnoj i pristojnoj zemlji u kojoj će nasilje, prostakluk, svakojake baljezgarije i demonstracija najnižih ljudskih poriva biti socijalno neprihvatljive kategorije. Ovce ispadosmo mi koji smo naivno mislili da jedan otužni rijaliti nije nešto što može pomoći osuđenom kriminalcu da na neodređeno odloži izdržavanje propisane zatvorske kazne. Ovce ispadoše svi oni koji su mislili da ako ozbiljan tužilac nađe da je odeređenim postupcima prekršen zakon te da ima razloga za pokretanje postupka, nema tog rijalitija i te "produkcije" koja to može ignorisati i o to se oglušiti. Ali, kao i mnogo puta do sada, prevarismo se. Ipak, nema kod nas tog tužioca koji se može izboriti sa "produkcijom" pogotovo ako se preko "produkcije" kreira naša stvarnost i oblikuje svest. I nema tog osuđenog kriminalca koji ne može odložiti zatvor ako je dobar sa "produkcijom". Ne bih se iznenadio da "produkcija" odluči da se rijaliti emituje neprekidno do 2018. kad se očekuje da više neće biti neophodne usluge zamagljivača stvarnosti jer će ona biti toliko lepa da će biti gre'ota zamagljivati je. 

Sve u svemu, stvarnost nam je ružičasta. Ko ne veruje neka gleda "poljoprivrednike" ili neka ide u šoping čim Mali pokači one svetiljke koje su toliko lepe da je šteta da čame u magacinu. Možda u šopingu sretnete i ministra vojnog koji siroma nastrada zbog nečega o čemu većina muške populacije fantazira samo ne sme da kaže. I tu dođemo do spoznaje kako je život nekome majka, a nekom maćeha. Onog osuđenog kriminalca koji čeka robiju i u međuvremenu bije, psuje, udara, lomi noseve ženama na imanju, produkcija izbaci pa ga nedugo zatim rehabilituje i, "zbog potrebe službe", vrati u ekipu. Veseli ministar Bata izlete iz ekipe samo zato što je javno priznao da, kao i svaki muškarac, ima izvesne seksualne fantazije, a niko iz "Produkcije" prstom da mrdne da ga rehabilituje. Svestan je te nepravde i Bata, ali je spreman da za podizanje gledanosti jednog drugog rijalitija, "One man show", podnese žrtvu izbacivanja nadajući se da će ga se, što bi rekao Ilija Čvorović, setiti na dan bezbednosti. Nama ovcama ostaje samo da gledamo, slušamo i glasamo. Neko SMS-om, a neko na izborima.

DRŽAVNI UDARNICI

U ovu društvenu kategoriju mogao bih svrstati dve grupe ljudi. Jedni su, shodno naslovu, oni koji izazivaju državne udare, dakle udaraju državu te su stoga državni udarnici, a drugi su oni koji rade (udarnički) opet za državu te su opet državni udarnici. I jedni i drugi su vrlo aktuelni poslednjih dana. Ovi prvi su nešto važniji samim tim što se zbog njih podiže čitav državni aparat, sva ministarstva, vojska i policija, mediji i svi oni kojima je na srcu "reformatorsko-europskounijsko-konsolidacijskobudžetsko-graditeljskokoridorski kurs" kojim ova zemlja ide. Umne glave koje hode zemljom Srbijom rekoše da je ugrožen premijer, da je ugrožena stabilnost zemlje, da "mafijaško-tajkunska" hobotnica pušta svoje pipke sve u želji da sruši i premijera i Vladu, a samim tim i bilo kakav oblik života u našoj zemlji. Pošto su ministar policijski, ministar pravedni, ministar sveznajući i ostali pomagači, uspešnom cirkusijadom sa ekrana ružičastih i ostalih televizija. sprečili najgore, ovom temom se više nećemo baviti. I premijer je rekao da državnog udara nije bilo, da sve treba što pre zaboraviti, na veliku žalost svojih vernih saradnika koju su za potrebe muzičko-scenskog spektakla "DRudar" angažovali i specijalne jedinice policije sa sve dugim cevima kao i profesionalne tumače bolničkih otpusnih lista, a sve u cilju što boljeg pozicioniranja pred januarsku stranačku skupštinu. I naravno, umalo da zaboravim, odbrane države od "mafijaško-tajkunske" hobotnice.

U ovu drugu, svakako brojniju, grupu, spadaju svi oni koji na ovaj ili onaj način dobijaju novac iz državnog budžeta. Među njima su oni koji svoje lične dohotke (čitaj plate) primaju iz ove vreće, oni koji svoje (OD)lične dohotke (čitaj platurine) primaju iz ove vreće kao i oni koji imaju velike koristi od državnog budžeta iako odatle ne primaju ni plate ni platurine. Trenutno najpopularnija grupacija su oni koji primaju plate jer njima neki drugi državni uposlenici koji primaju platurine spremaju novogodišnji poklon u vidu otkaza. Neće to biti običan otkaz već, kako kažu, otkaz sa dignitetom i otpremninom toliko velikom da će čak 3 godine zaredom moći deci da kupe novogodišnji poklon za ispod jelke ( negde do 2018. godine, posle toga je svejedno jer ćemo ionako svi živeti bolje). 

Ne treba biti mnogo pametan pa ukapirati da nam je državni aparat preglomazan, da javna uprava pati od viška zaposlenih i da su u javnim predizećima na platnim spiskovima ljudi koji ni ne znaju gde je zgrada u kojoj "rade". Sve su to činjenice kao što je činjenica i to da država ovakva kakva je ne može da finansira toliki državni aparat. Mere koje je Vlada sprovodila (umalo da kažem provodila) u cilju konsolidacije budžeta, uglavnom su se ticale, prvo smanjenja plata u javnom sektoru, a sada i smanjenja broja ljudi u istom. Ako je neko konačno uspeo da izbroji sve one koji sisaju državnu sisu, ako je uspeo da na kvalitetan i pošten način napravi strukturu zaposlenih u smislu stručne spreme, godina staža, kvalifikacija, radnog iskustva, onda će najavljeno otpuštanje zaposlenih iz javnog sektora imati smisla. Ali, ako sve ovo nije urađeno, a velika je verovatnoća da nije, onda će se sva ova seča svesti na puko smanjenje broja ljudi koji primaju platu iz budžeta što državi, sem trenutnog smanjenja budžetskog deficita, ne donosi ništa. Setimo se samo kako je čuveni ministar Tomica rešavao probleme u zdravstvu Srbije. On je čovek zabranio specijalizacije u cilju "racionalizacije" pa danas imamo manjkove lekara svih specijalnosti jer nove nismo pravili, a postojeći su otišli ili u penziju ili u Nemačku. Ako i ovo bude rešavano tako, onda smo ga ugasili. Ako ova "racionalizacija" otera sve one školovane i one koji znaju posao, a na njihova mesta ne dođe niko ili , što je još gore, u jeku neke predizborne kampanje ulete stranački vojnici školovani na Mića Nezbit vojnoj akademiji, onda će šteta po ovu zemlju biti ko Master Card, dakle neprocenjiva! Ako ova "racionalizacija" zaobiđe one koji su i bez znanja i bez zvanja zaposeli savetnička, sekretarska i portparolska mesta po javnim preduzećima samo na osnovu svoje vojne, pardon stranačke knjižice, onda smo zalud krečili. Ako ovu racionalizaciju "prežive" sve one golišave službenice sa diplomatskim pasošima kojima mašu kad god naprave neko sranje ili naprave novi selfi, onda će sve ovo biti još jedna eMeMeFovska šuplja priča. Nisam siguran da će ta metla o kojoj pričamo potkačiti sve one koji su ginuli za partiju do poslednjeg plakata ili one koji su višestruko uvećali svoj bankovni saldo na konto poslova sa državom. Nisam siguran da će se ukinuti apanaža svih onih koji su osetili tople majčinske grudi državne samo zato što su po vasceli dan govorili kako nam u istoriji nikad bolje nije bilo i kako "vakog" čoveka majka više ne rodi. 

Bio bih srećan da me, oni koji su za ovaj posao zaduženi, u potpunosti demantuju, ali u svetlu ponovnog otvaranja priče o onim vanrednim parlamentarnim kojih "neće biti", bojim se da će demantij izostati.