Чија су наша деца?

У мору прича о помахниталом Милановићу, смиреном Вучићу, граници, царини, мигрантима и које чему другом, претходних дана пажњу ми је заокупила вест да је двогодишње дете из једног београдског вртића  изашло напоље, изашло из дворишта, ходало улицом и ушло у аутобус ГСП-а. Возач аутобуса је видевши само дете у аутобусу, стао, позвао полицију и на крају се све добро завршило тако што је дете враћено у вртић из кога је изашло. Данас читам да је васпитачица која је била задужена за дете суспендована, против ње се води дисциплински поступак и вероватно ће остати без посла. То је најмања казна коју може да добије, рекао би неко, јер само пуком срећом није било никаквих последица. Дете је могло изаћи на улицу пред ауто, могло је пасти под аутобус и ко зна шта још, али није и хвала Богу да је тако. Одговорност васпитача и установе свакако постоји, али хајде да посматрамо ствари са више страна. 

У Београду, а вероватно и највећем делу Србије, број места за децу са којима располажу вртићи далеко је од реалних потреба. Из тог разлога велики број деце остаје без места у вртићу што прави велики проблем родитељима који немају друго решење те су принуђени да децу уписују у приватне вртиће који су далеко скупљи. Ионако многобројне групе додатно се увећавају тиме што поједини родитељи, користећи везе и познанства, уписују децу у вртиће иако маме или тате не раде или нису из краја у коме се вртић налази. Тако долазимо до тога да групе у вртићима садрже по тридесеторо или четрдесеторо деце што је далеко изнад предвиђеног оптимума за нормалан рад и често превазилази и капацитете самог вртића (25 душека за спавање на 35-оро деце). Још један велики проблем представља и недовољан број васпитача који о деци брину. Често се дешава да о групи од толико деце брину једна или две васпитачице. Држава је забранила запошљавање у јавној служби и тога се тврдоглаво држи само тамо где је већи број запослених неопходан, у вртићима и здравственим установама. У којекаквим агенцијама, дирекцијама или јавним предузећима број запослених расте из дана у дан јер су та тела страначки плен па ваља удомити армију заслужних. Ставите се онда у позицију онога ко 7-8 сати дневно треба да води бригу о тридесеторо туђе деце предшколског узраста. Да им подели оброке, да их исконтролише у тоалету, да их обуче или пресвуче, да спречи свађе и повреде и на све то да се бави и едукативним радом што би требало да буде један од примарних задатака. Лако? Ни најмање. Не оправдавам никога за случај који се десио, али покушавам да објасним да није сва кривица на васпитачици. У време кад родитељи долазе по децу ствара се неописива гужва. Деца трче радосна што иду кући, маса родитеља има неко питање за васпитачицу. Има и досадних родитеља који би да им васпитачица подноси извештај о дневним активностима њиховог детета па гњаве и даве до бесвести. Све скупа доприноси томе да се ствара метеж, попушта концентрација и пажња васпитача и долази до нежељених догађаја. Никоме од нас који имамо децу у вртићу не би било свеједно да нам се деси нешто слично. Свако од нас би, вероватно, у први мах био бесан, љут и разочаран, а због премотавања у глави шта је све могло да се деси и престрављен. Ипак, размислите да ли је сва кривица и одговорност на васпитачици којој прети отказ. На улазу у двориште вртића у који иду моја деца постоји капија која поред стандардне браве има и полугу на висини која је за децу недоступна. Повлачењем полуге отварање капије постаје немогуће. Небројено пута ми се десило да када дођем по децу видим да полуга није повучена. Ко је зато крив? Јел проблем повући полугу, забравити капију и на тај начин онемогућити детету да изађе из дворишта вртића? Није, наравно, али маса родитеља, због журбе, неразмишљања или немара то не уради. У конкретном случају, дете у гужви изашло из вртића, капија била откључана, отворило је и изашло на улицу. 

Питам се, да ли могуће да никоме није било чудно да види двогодишње дете како шета улицом. Да ли је могуће да се нико није запитао шта мало дете само ради на станици ГСП-а? Пише штампа да је дете у аутобус ушло за неком женом која је водила своје дете, а она у аутобусу само констатовала да дете није њено. Дакле, дете због непажње васпитачице изађе из вртића, због некога ко није забравио капију изађе на улицу, хода улицом 300-400 метара, по информацијама из новина, пређе на другу страну улице до стајалишта аутобуса, уђе у аутобус са непознатом женом и све то никоме не буде чудно до момента док возач не уочи уплашено дете у патофницама како тумара по аутобусу.

Где смо ми у целој тој причи? Где су сви они којима није ништа необично да виде двогодишње дете како прелази улицу? Где су сви они које мрзи да забраве капију? Где су сви они који због мера штедње не запошљавају довољан број васпитача? Где су сви они који својим бесмисленим питањима обасипају васпитаче који сами брину о великом броју деце? Где су сви они који из обести и зато "што знају некога" уписују децу у вртић и тиме додатно увећавају ионако велике групе? Има ли одговорности било кога од напред побројаних у оваквим ситуацијама или ће за немио догађај цех платити само непажљива васпитачица тако што ће остати без своје "енормне" плате од 40 000 динара? Први сам за то да у овој земљи профункционише систем у коме се тачно зна ко шта ради и ко је за шта одговоран па следствено томе да се онај ко ради како треба награди, а онај ко забушава казни, али само кажњавање појединца без промене неких других ствари неће помоћи. 

Спадам у категорију родитеља који без страха воде своју децу у вртић. Дивим се васпитачицама које брину о мојој деци. Старија је у групи са четрдесеторо, а млађа са тридесеторо деце. О њима у смени брине по једна васпитачица. Поред свих текућих обавеза, да их сачувају, пресвуку и нахране, они и уче песмице, уче географске појмове, помало вежбају математику, решавају ребусе и загонетке, воде их у двориште и надзиру на љуљашкама и тобоганима. Запитајте се колико тога радите ви са својом сопственом децом. 

Погледајте око себе и ако видите мало дете како шета улицом, приђите му, склоните га са улице и потражите помоћ, можда је изашло дворишта своје куће или вртића. Свако треба да води рачуна о својој деци, али су сва наша деца наша заједничка брига. Сви смо слаби на њих, желимо им сву срећу овог света, али разумимо понекад и оне који о њима брину кад ми нисмо ту. 

Уз саосећање са родитељима чијем се детету десило ово што се десило, апелујем на све одговорне да се овако нешто никада и нигде више не понови! А да се не би поновило потребан је рад и труд свих нас, целог друштва. Само ако свако у свом домену буде дао допринос, имаћемо довољно вртића, довољно васпитача, а деца ће нам бити безбедна и сигурна.

П.С. Велики поздрав и велико хвала свим васпитачима вртића "Петар Пан" на Вождовцу.

Ginekologija i оно друго

Danas je u Beogradu počeo međunarodni kongres ginekologa i opstetričara Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Ne znam kud su se akušeri deli u međuvremenu, ali dobro. Kongres koji je posvećen unapređenju zdravlja žena, rađanju i novim medicinskim metodama, kako i dolikuje otvorio je grobar koga neki znaju i kao muža one žene što ima fondaciju koja se puni parama iz nepoznatih izvora pa onda od toga zida porodilišta ili ti "opstetričarske ustanove". I reče on prilikom otvaranja da su ginekolozi oni koji brinu o zdravlju žena ,ove druge, opstetričare nije ni spominjao, ne može valjda da izgovori pravilno. Reče i da ginekolozi treba da se potrude da nam žene budu zdrave i da rađaju decu kako bismo izlečili višegodišnju bolest u narodu poznatu kao "bela kuga". Nije tom prilikom spomenuo, ali to se valjda podrazumeva, da je država za ove 3-4 godine rešila sve druge probleme i da je ostalo još da se ginekolozi i oni drugi dozovu pameti pa da konačno imamo više novorođenih nego umrlih. 

Прво, држава је ефикасно решила проблем незапослености тако да свака млада жена у репродуктивном добу може лепо да се запосли, оствари права која јој по закону припадају и роди дете. Друго, кад се запосли, не мора да брине како ће послодавац гледати на њену жељу да постане мајка. Све је то држава лепо регулисала. Она која у овим ружичастим временима без стреса, кредита у швајцарцима и других проблема које друге, мање и лошије организоване земље имају, остане трудна, има право на трудничко, а касније и породиљско одсуство (да не кажемо боловање јер трудноћа није болест) које ажурна држава исплаћује у дан. Они који кажу да те надокнаде касне по 3-6 месеци су злобници који покушавају да умање значај и величину прогреса постигнутог последњих година. Онда лепо, свака трудница, без заказивања, чекања и других непријатности, иде на преглед у дом здравља или болницу где има сасвим довољно лекара (мислим гинеколога и оних других) и сестара тј. бабица тако да тамо нико не пада на нос од посла  и све функционише савршено. Држава редовно обнавља кадар те они који причају да у појединим домовима здравља лекари прегледају по 30-40 жена дневно или да доктори у болницама дежурају 7-8 пута месечно јер нема довољно лекара, шире дезинформације у циљу, знате већ, да се не понављам. О лажовима који просипају неистине да су плате у здравству мале нећу ни да причам да им не бих давао на значају. Кад се све то лепо обави, трудноћа прође како треба, дође време за порођај, а све наше будуће маме крену да се породе у наша дивна, чиста, миришљава и затегнута породилишта која су пре неки дан окречена, пре 7 дана им је промењена столарија, а плочице и санитарија, ево нема месец дана како су стављени, тамо налете на ове о којима причаше гробар са почетка текста. Дакле, гинеколози, узмите се у памет и попут државе, радите на себи, марљиво, предано и у циљу излечења болести зване "бела куга". Ви сте најслабија карика система јер држава је, што је до ње било, испунила. Тамо где није стигла држава, стигла је фондација, али и то је државна институција па му дође на исто. Памет у главу и порађајте те жене чија деца после имају све благодети и погодности почевши од врло приступачне беби опреме, обуће, одеће и осталих потрепштина до вртића у којима има сасвим довољно места за сву нашу децу о којој брине сасвим довољан број васпитачица јер неистина је да држава не дозвољава запошљавање још васпитача у циљу редовне и адекватне бриге о деци чија је будућност у овој земљи прогреса загарантована. Па не би ваљда онолики народ из Сирије запуцао код нас да је тако лоше к'о што се прича.

Елем, драге маме, тате и они који то планирате да постанете, не постоји ништа лепше од тога на овом свету. Оно што је најважније је да нашој деци пружимо љубав и срећно детињство, а то у највећој мери зависи од нас самих. Знам да је тешко, некад чак и немогуће задовољити све потребе наше деце, али не дајте да вас то обесхрабри. Будимо истрајни,  храбри и чувајмо нашу децу. Ови што нам сваког дана машу са ТВ екрана то свакако неће чинити уместо вас.

П.С. 1. Овим путем и овом приликом желим да изразим своју захвалност лекарима (Рајку посебно) и особљу гинеколошке болнице и породилишта КБЦ "Др Драгиша Мишовић" где је на свет дошло моје двоје деце, а треће би требало на истом месту свет да угледа за неких месец и по дана. Светао су пример како треба да изгледа једно породилиште. Хвала им до неба!

2. За оне који се питају шта су ове хијероглифе у другом делу текста, објашњење, то је ћирилица, званично писмо у држави Србији. Ћирилица која умире и коју заборављамо, а коју нам је Вук у аманет оставио. Вук Караџић, објасните деци ко је био тај бркати чика, можда им затреба у животу.

EUropske seobe

Ne prestaju pokušaji da se kriza sa navalom migranata u Evropu razume, objasni, pronađu krivci i svako već ima neku teoriju o tome šta su uzroci svega toga. Jedino se sa rešenjima oskudeva tj. rešenja nema. Pitanje je zašto ga nema. Usudio bih se reći da ga nema iz nekoliko razloga. Evropa je duboko podeljena po svim mogućim pa i mnogo lakšim pitanjima te nema razloga da ovako kompleksan i težak problem bude izuzetak. Evropa je navikla da svoja rešenja nameće, "uteruje" milom ili silom. Implementacija bilo kakve zamisli iz Brisela išla je lako jer su sva ta "rešenja" nametana zemljama koje nisu bile deo EUropskog bloka pa je šargarepa u vidu perspektive članstva u klubu odabranih prilično dobro funkcionisala. Danas, EUropa, čitaj Nemačka, ima problem jer ono što je smislila mora da nametne zemljema koje su članice EUropske unije. I svi znamo da je jedan od uzroka ove seobe neuspela setva demokratije i ljudskih prava koju su ratari iz Brisela i Vašingtona pokušali da obave svojim borbenim avionima i krstarećim raketama, ali, tako je kako je i sad se valja nositi sa posledicama. A posledice su ljudi koji beže od rata i haosa, ali i ljudi koji traže bolje i lepše mesto za život. Na delu je svojevrsna seoba naroda. Milioni ljudi napuštaju svoje domove i idu ka EUropi. Neki, nažalost, nikad ne stignu do cilja jer Egejsko i Sredozemno more znaju biti nepremostiva prepreka. A šta radi EUropa, ta riznica lepote, ljubavi, solidarnosti i prosperiteta? Zasedaju umne glave briselske svaki dan. Zasedaju i mozgaju šta da rade. Grci se ponašaju kao polupropusna membrana koja propušta u jednom smeru. Makedonci pendrecima teraju ljude ko ovce da što pre stignu do granice sa Srbijom. Mađari podigli žičanu ogradu, zamandalili prugu i auto-put, instalirali vojsku na granicu sa Srbijom i doneli zakon po kome svako ko pokuša ilegalno preći granicu ima biti streljan. Nemci reaktivirali granicu sa Austrijom, a Austrija sa Mađarskom. Česi markerima numerišu ono malo ljudi što je do njih stiglo, Slovaci traže krštenicu da bi neko ušao u njihovu zemlju, a Poljaci neće ni da čuju da ijedan Sirijac ili Avganistanac kroči na tlo Poljske. Britanija koja je vodom odvojena od ostatka kontinenta više brine o Džeremiju Korbinu nego o milionima migranata, a Francuska po navici izgubljena kad god je Nemačka moćna. Jesam li nekog zaboravio? A, da, Srbija. Gde smo mi u svom ovom haosu? Mi se, po rečima nameštenika iz Brisela, držimo mnogo bolje nego neke članice EUropske unije. Mi smo, rekoše, svetao primer kako se postupa sa ljudima u nevolji. Nemamo više smeštajnih kapaciteta, za kupovinu hrane i vode za migrante aktiviramo budžetsku rezervu, parkovi nam liče na deponije, ali mi smo postigli da tapšanje po ramenu od strane nameštenika iz Brisela postane čvrsto i kontinuirano. Za početak dosta. Šta ćemo kad Mađari počnu da vraćaju ljude sa granice u Srbiju, kad Hrvati urade nešto slično, nema ni veze. Dobili smo istorijsko tapšanje po ramenu. I to pet puta samo od Frau Anđele. O ostaloj sitnoj EUropskoj boraniji da ne pričam. Dok ih premijeri Češke, Slovačke, Danske, a posebno Mađarske ne donose do dupeta, naš premijer pažljivo sluša i marljivo radi. Bio je kod Frau Anđele da mu kaže šta da radi sa migrantima, sad ide u Vašington da proba ponovo da upozna Bajdena ne bi li mu ovaj rekao šta da radi sa Rusima koji postaju nepodnošljivo prisutni na svetskoj sceni. Kad se vrati iz Vašingtona, očekujemo istorijsku odluku o tome da li će biti redovnih vanrednih parlamentarnih izbora koji se kod nas održavaju čim podrška vladajućoj stranci padne ispod 123 %. 

Da ne bude zabune, ponosan sam i srećan što nismo kao Mađari. Hvala Bogu što te ljude tretiramo kako dolikuje ljudskom biću i što im ne otežavamo ionako tešku situaciju. Biti čovek i biti čestit važnije je od svih briselskih šargarepa i tapšanja po ramenu, ali ne mogu, a da ne primetim licemerje onih koji nas tapšu po nejakim plećima.

Ono što se dešava u Evropi poslednjih meseci nepodnošljivo podseća na jedan drugi period evropske istorije. Ne možete da ne doživite svojevrsan "deja vu" kad vidite ljude u kavezima, žičane ograde, naoružane vojnike sa psima koji kruže oko grupe ljudi sa malom decom u naručju, vagone u koje se ljudi guraju pa odvoze negde drugde... Ne možete, a da se ne zapitate jel 1939. ili 2015. godina. Ne možete da ne osetite empatiju prema čoveku sa detetom koga obesna fašistkinja u liku mađarske novinarke sapliće dok beži od pomahnitale mađarske policije. Ne možete, a da se ne zapitate beše li Mikloš Horti istorijska ličnost ili reinkarnacija. Ne može, a da vam ne bude muka kad vidite kako oni koji nama drže lekcije o jednakosti, ljudskim pravima i civilizacijskim normama tretiraju ljude kao smeće. Ne mogu da kažem ni kao životinje jer su prava životinja vrlo jasno regulisana EUropskim zakonodavstvom. Nemačka opterećena svojom prošlošću još uvek ne podleže pritiscima desničara i prima migrante, ali je pitanje trenutka kada će se to desiti. Hrvatskom gospodarstvu poznatom po gostoljubivosti i toleranciji u predizbornoj godini neće puno trebati da na granicu pošalje bojovnike koji bi branili "Kršćansku EUropu" od migranata i pride od Srba agresora. Na kraju će ti nesrećnici biti zarobljeni na ovom našem parčetu zemlje bez doma, bez novca i bez perspektive ko i sami što smo. Niko da podseti premijera susedne nam zemlje da je i Hitler branio hrišćansku EUropu samo od Jevreja, a ne od muslimana. Niko da podseti Poljake da su Varšavski geto i Aušvic bili na njihovoj teritoriji. Niko da podseti Norvežane odakle potiče izraz "Kvinsling". Niko da pomene Francuzima da ih je zabijanje glave u pesak 1938. i 1939. dovelo do "svastike" na Jelisejskim poljima 1940. Evropa je tada doživela potpuni debakl time što je svako gledao svoja posla. NIje rešenje ni u kvotama ni u nasilnom naseljavanju migranata. Nije rešenje u tome što će migranti ostati u Srbiji zbog nemogućnosti da odavde mrdnu dalje. Nije rešenje u besomučnom zasedanju u zgradi na Trgu Roberta Šumana u Briselu. Rešenje je u lečenju uzroka bolesti. Rešenje je pomoći razorenim državama da ponovo postanu funkcionalne, a ne i dalje besomučno istrajavati u pokušajima smene režima koji nije po volji Vašingtona. Dok se to ne desi, pomoći ljudima koji putuju hiljadama kilometara jer u Evropu uskoro stiže zima. 

Srbija ima razloga da bude ponosna jer smo pokazali da smo mi, uprkos medijskoj satanizaciji koja nas je kao koljače i divljake pratila 20 godina unazad, normalan i civilizovan narod koji razume onoga kome pomoć treba i kome različitosti ne smetaju za razliku od onih koji su nas medijski satanizovali i koji danas čine "EUropsku zajednicu slobodnih naroda". 

Nije mi samo jasno koji će nam đavo u sred ovog haosa izbori, ali dobro, imamo i mi umne glave koje zasedaju.

Veliki brat ne voli banane

Opet je multimedijalni umetnik, glumac, pevač i zabavljač koji usput obavlja funkciju šefa diplomatije dospeo u žižu javnosti zbog učešća u Velikom bratu. Pomenuti umetnik je u Velikom bratu učestvovao 2008. i 2009. godine, a režiseri i producenti su snimke objavili tek pre nekoliko dana. Zblanuta, začuđena i nadasve konsternirana, svekolika srpska javnost dala se u potragu za režiserom i producentom ovog serijala sve nadajući se da će otkriti motive zašto je ovako vredan i za gledalište ekstremno interesantan materijal iz montaže izašao tek sada. 

U raščešljavanje zamršenog slučaja prvi se uključio konsternirani ministar šokiran smelošću interpretatora Miljacke da ovako nešto uradi bratu većem i od Velikog brata: "To je ustvari napad na našeg najvećeg brata. Nema to veze sa Miljackom i Kalemegdanom. Zna se ko je uvek meta napada" reče konsternirani ministar. Odmah je reagovala i ministarka koja bi da liči na Merilin Monro, ali se za razliku od nje ne slaže najbolje sa svojim predsednikom, rekavši da je doživotna robija sa klincima ispod noktiju najmanje što bi trebalo da snađe nestašnog koalicinog partnera, a da će prava kazna uslediti čim krene rekonstrukcija Vlade. Zlobnici komentarišu da gospoja time pokušava ponovo da uđe u unutrašnje organe iz kojih je zbog svojih prevelikih apetita nekom prilikom ispala. Oglasio se i Najveći brat zabrinuto konstatujući da čim on ode na razgovor sa razrednom i bratom Zajebom, ovi ovde naprave neko sranje što samo po sebi nameće zaključak da je bolje da ne ide nikud što je pak nemoguće s obzirom na to koliko je tražen i rado viđen gost svuda. Naročito ovih poslednjih meseci kad naši prijatelji iz Evrounijske korporacije ne znaju šta da rade sa nadolazećom radnom snagom sa Bliskog istoka. A pošto smo mi, uz pomoć naših prijatelja iz Berlina i Vašingtona, a zahvaljujući našoj zapadnoj susetki, ponosnoj 28. članici korporacije, lekcije iz zbrinjavanja masovno raseljenih savršeno dobro naučili, nema boljeg sagovornika u traženju rešenja za ove ljude što hiljadama kilometara pešače, plivaju i plutaju sve bežeći od lepote demokratije i ljudskih prava koje su im Vašington i njegovi sateliti iz Evrounijske korporacije uterali. 

No, da se vratimo mi našoj najvećoj brizi tj. potrazi za režiserom i producentom epizode Velikog brata u kojoj ministar ljušti bananu ili banana ljušti ministra, nisam siguran. Radoznala srpska javnost pokušava da dokuči kakva je ta fioka u kojoj je ovaj vredan materijal čamio sve ove godine. Da li su u fioci postojali adekvatni uslovi za čuvanje ovako vrednog materijala? Profesionalci iz distributerske kuće "Tužilaštvo i sud" su se, po starom dobrom profesionalnom običaju, odmah ogradili i od fioka i od materijala rekavši samo da, kao i svekolika srpska javnost, jedva čekaju da režiseri slikama dodaju i zvuk pa da ugođaj bude kompletan. U svoju odbranu su izneli i podatak da oni fioke više ne koriste pošto su tokom poslednje reforme pogubili ključeve od istih. 

Inkriminisani interpretator Miljacke izneo je sumnju da je snimke pustio bivši najbolji prijatelj koji je otišao da glumi u "nekom drugom filmu", ali, pošto mu se uloga nije svidela, sad pokušava da dobije ulogu u "prvom". Propali glumac se pravda da to nema veze sa njim i da mu šminka i frizura nisu na zadovoljavajućem nivou te on neće prihvatati ulogu u ovom serijalu. I vrli liberal, propali individualni poljoprivredni proizviđač koji je lakše stigao do Himalajskog K2 nego do cenzusa, oglasio se komentarom da je nedopustivo da jedan visoki državni funkcioner pijucka piće sa švercerima banana zaboravivši pritom da je svojevremeno i sam bio sav žut, pardon beo, oko usta i nosa, što od konzumacije pomenutog južnog voća što od druženja sa švercerima istog. Predsednik države se nije mnogo bavio time, pomenuvši samo da saoseća sa poznatim pevačem, ne želeći da kvari još uvek jake utiske sa izleta u veliku zemlju "žutih ljudi što bi da piju vodu sa Morave" na koji je o državnom trošku poveo i ženu i sina kome je kupio brdo papirnih zmajeva i dovoljno petardi da odzvanja cela Šumadija.

I tako se svi zabavljaju bananama i videklipovima Velikog brata, ostavivši po strani trivijalne stvari poput toga da od povećanja plata i penzija nema ništa, da smo Kosmet i zvanično predali na upravljanje trgovcima bubrezima, srcima i ponekom jetrom, da će knjiga zvana "Poglavlje 1" iz čuvene zbirke Frau Anđele za nas ostati zatvorena još neko vreme. Glupostima tipa ko nam vodi državna i javna preduzeća se, naravno, nećemo baviti sve dok ne otkrijemo sa kog drveta je otpala čuvena banana. To je pitanje svih pitanja. 

I zaista, kad bolje razmislim, čudno bre da u ovoj zemlji u kojoj svako o svakome sve zna u kojoj se službe bezbednosti bave švalerkama političkih takmaca umesto albanskim dronovima, svi budu zaprepašteni i iznenađeni pojavom videoklipa iz 2008. godine. Prošlo je od tada do danas mnogo vode, Miljackom, pardon Dunavom i Savom, a nijedan čamdžija čije su mreže bile u vodi, nije video takav ulov. Biće da Najveći brat, mudro igra još jednu političku igru, bacajući kučićima kosku, pardon bananu, da se oko nje glođu i svađaju dok on mirno sa strane posmatra, smeška se i priprema za još jedan, komotan četvorogodišnji mandat upravnika pozorišta zvanog Srbija. 

P.S U medicinskoj literaturi se može pročitati kako banana spada u jake histaminoliberatore, tj. vrlo često uzrokuje alergije koje se manifestuju pojavom crvenila i svraba po koži. Ko će se zbog banane češati ove jeseni, videćemo.