Ferijalci

Bio sam na godišnjem odmoru. Pre sedam dana sam doputovao iz Crne Gore pošto tamo još uvek ima more, a i razumem ih sve što pričaju. Ne znam šta drugi misle, ali meni je to Jadransko more najlepše na svetu. I ovog puta mi je bilo super. Vratio sam se u Srbiji taman za početak kampanje "Moja Srbija" koju promoviše naša Vlada, a koja za cilj ima ubeđivanje žitelja ovdašnjih da svoje pare odvojene za odmor ostave ovde. Izračunao je naš multipraktik da Srblji na svojim letovanjima po "Grčkama, Turskama, Tunisima, Egiptima i Crnim Gorama" potroše cirka milijardu eura. Ej, milijardu! Malo li je?! Kad se tako postave stvari ispade da nama stvarno nije tako loše, što je plus za premijera i "premijerčiće" jer oni svakoga dana ponavljaju da mi ne vidimo kako nam dobro ide. Zato su oni rešili da nas ubede da deo tog novca ostavimo ovde kako bi država imala za veće plate i penzije. Kamo sreće da tih milijardu eura u celosti ostanu ovde samo ne znam gde bismo ih to potrošili. 

U nekoliko prethodnih tekstova pisao sam o tome kako je sva Srbija južno od Beograda zapostavljena, zapuštena, devastirana. Fenomenalne prirodne lepote ove zemlje u potpunosti su neiskorišćene što zbog nedostatka novca što zbog nemara ili neznanja onih koji bi time trebalo da se bave. Prvo i osnovno kao uslov svih uslova za bilo kakav razvoj u ovoj zemlji je putna infrastruktura koju nemamo. Kuda da čovek ode na odmor u "Mojoj Srbiji"? Imamo loše održavane i preopterećene saobraćajnice zbog kojih je vožnja više stres i avantura nego način da se ode na odmor. Do mnogih mesta u ovoj zemlji vode uski, vijugavi i nadasve nebezbedni putevi. Setimo se samo grandiozno najavljivanog projekta "Stara Planina". Ogromne pare uložene su u hotel, žičare i gondole, a put do tamo katastrofa. Ko jednom ode i vrati se živ više mu na pamet ne pada da sličnu avanturu ponavlja. Neposredni sam svedok lepote planine Golije koja je toliko specifična i posebna da je dobila status Parka prirode, a šire područje i status Rezervat biosfere "Golija-Studenica". To sve zajedno znači da su prirodne lepote i pejsaži na Goliji unikatni, posebni i drugačiji. To sve znači da se u okviru rezervata nalaze specifične i retke biljne i životinjske vrste. To sve znači da čitav taj kraj obiluje kulturno istorijskim spomenicima koji potiču iz perioda nastajanja srpske države. Ali to sve ništa ne znači jer nemamo infrastrukturu! Nemamo puteve, nemamo obeležene šumske staze, nemamo biciklističke staze za planinski biciklizam, nemamo organizovane ture kojima bi ljudi bili upozanti sa lepotama i istorijom tog kraja, nemamo projekte i nemamo svest! Ekološka svest je nešto na čemu ceo svet radi ne samo zarad održivog razvoja u smisli očuvanja životne sredine nego i održivog razvoja u smislu ekonomske dobiti. Tako zaštićena područja postaju proizvođači i prodavci zdrave organske hrane i čiste pijaće vode. Postaju mesta gde je moguće disati čist vazduh i okrepiti duh i telo. Postaju mesta gde ljudi rade stvari koje ne mogu raditi u blokovima i pretrpanim gradskim jezgrima. Tako je sa masom planinskih bisera u Srbiji. Jedino je Zlatibor u tom smislu otišao dalje jer ima i zimski i letnji turizam, ali i tamo je na delu preterana urbanizacija koja obesmišljava odmor u prirodi. Kopaonik je centar zimskog turizma, ali samo zimskog i samo za ljude za dubokim džepom kojih u Srbiji nema puno. Dakle, što se planinskog turizma tiče, neko bi trebalo da skupi hrabrosti i obavesti premijera da ono što je lepo i dostupno ovom narodu nema, kako osnovnu tako ni turističku infrastrukturu, a ono što ima infrastrukturu mali broj ljudi može da plati. Kojim patriotizmom ćete naterati nekoga da ide na skijanje na Kopaonik ako za manje pare može da zimuje u Bugarskoj, a ne retko i u Francuskoj ili Austriji u fanstastičnim ski centrima?

Ono što je takođe neiskorišćeni potencijal Srbije su banje koje kod nas i dalje imaju status lečilišta u koja idu ljudi sa zdravstvenim problemima. I dalje se naše banje dele po tome "šta koja leči", a ne po tome šta koja pruža. Tako je "Ribarska dobra za kičmu i zglobove, Prolom za bubrege, Vrnjačka za želudac i šećer, Trepča za neurološke tegobe" itd.  Osim par izuzetaka poput Aranđelovca, Ždrela, Trepče ili Vrnjačke Banje u kojima su privatnim kapitalom nikli moderni spa centri većina banja u Srbiji je zapuštena i neiskorišćena. Država se pravda da nema novca, a ne može da privatizuje banjske objekte jer postoje vlasnički sporovi. Mišljenja sam da, gde god može država da popravi stvari to i uradi. Tamo gde ne može ili ne ume, treba dati privatnicima, ozbiljnim poslovnim ljudima koji imaju ideje, projekte i novac da stvari poprave. Naravno, ne treba prodavati termalne izvore jer to niko normalan u svetu ne radi, ali ni očekivati da će neko iz čistog patriotizma ili voluntarizma ulagati ozbiljan kapital ili letovati po bespućima Srbije jer je premijer to tražio od nas. Neki ljudi koje poznajem uradili su monografiju koja sadrži popis banja u Srbiji. Za pomoć oko tog projekta morali su da mole i čekaju mrvice od države koja sama nikad nije napravila precizan popis banja i njihovih potencijala. Da je sreće, država bi pomogla izradu takvog projekta, otkupila veliki deo tiraža i poklanjala strancima u avionima, na aerodromima i svuda gde je velika cirkulacija ljudi. Umesto toga, pare idu fantomskim NVO i kojekakvim prodavcima magle. Toliko o tome koliko se ozbiljno računa na turizam kod nas.

Kad se sve sabere, ima Srbija turističkih potencijala na pretek, ali nema razvijenu turističku privredu. Ako premijer misli da u budućnosti "turistički novac" u većoj meri puni budžet onda će morati ozbiljno da poradi na tome da se turizmom i strategijom razvoja turizma na državnom nivou bave malo ozbiljniji ljudi od Dinkića i Ljajića, a da lokalne samouprave umesto besomučnih, često i nasilnih promena predsednika opština dobiju zadatke i prave ljude koji bi državnu strategiju razvoja turizma sproveli u delo. Bez toga će biti sve više naše dece po kruzerima koja će u pauzama objavljivati duhovite fotografije na društvenim mrežama.