Lobotomija

U poslednjih nekoliko meseci svedoci smo, a usudiću se pa reći i taoci, obeležavanja godišnjica raznih događaja  koji su krojili našu sudbinu kroz istoriju. Novonastala geopolitička situacija u svetu uticala je na to da su sva ta obeležavanja izgubila svoju suštinu i postala puko političko prepucavanje i pokazivanje mišića među velikima.

Prvo je obeležena stogodišnjica početka Prvog svetskog rata koji je zvanično počeo Austro-Ugarskom objavom rata Srbiji, a navodno zbog atentata koji su pripadnici Mlade Bosne organizovali na Austro-Ugarskog prestolonaslednika Fedinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. Sva dosadašnja istorijska tumačenja govorila su o tome da je taj nesrećni atentat bio samo povod koji je razgoropađena Nemačka iskoristila da gurne svet u ratnu katastrofu. I mi smo tako učeni i tako odgovarali na pitanja svojih profesora istorije. Obeležavanje stogodišnjice Velikog rata, međutim, obeležila su neka druga i drugačija tumačenja tih događaja. Odjednom se o Sarajevskom atentatu počelo govoriti kao o terorističkom aktu koji je organizovala Srbija (valjda u želji da sruši Austro-Ugarsku). Te su mladobosanci prošli obuku u Srbiji, te ih je Apis opskrbio pištoljima, te Srbija nije sarađivala u istrazi... Na scenu su stupili nekakvi "eksperti" za istoriju čiji su zaključci postali nepodeljeni i sveli se na to da je Srbija kriva za Prvi svetski rat. Na talasu evrofanatizma koji se kao dogma širi Srbijom počeli su i neki naši istoričari i kulturni radnici da Principa nazivaju teroristom, a Mladu Bosnu terorističkom organizacijom. Ništa od svega onoga da je ojačala Nemačka gurala Austro-Ugarsku u rat iz želje za novom i drugačijom raspodelom moći. Ništa od onoga je nemački kajzer Vilhelm imao neopisivu želju da zgazi Balkan, a da je Srbija bila smetnja tome. Ništa od toga da je Austro-Ugarska koja je željom velikih sila upravljala Bosnom od Berlinskog kongresa 1878. tu istu Bosnu samovoljno anektirala i proglasila delom svoje teritorije 1908. godine upskos protivljenju srpskog, ali i drugih naroda koji su tamo živeli , a kojima je tiranije i torture bilo preko glave. Ma ništa od toga više nije važno. Ni to što je Versajska mirovna konferencija koja je označila kraj Prvog svetskog rata označila Nemačku i Austro-Ugarsku kao krivce za pokretanje rata nije više dovoljno. Danas je važno, u svetlu najnovijih događanja, abolirati stvarne krivce, a krivcima proglasiti nejake Srbe koji su se poslednjih 20-tak godina namestili kao zgodni dežurni krivci za sva zla u ovom delu svetu. Kako smo to od balkanskih heroja koji su prošli albanske golgote i probijali solunske frontove postali remetilački faktor i glavni krivac za početak Velikog rata? Kako su to naši saveznici iz tog rata zbog kojih su pisane poeme o "lađama iz Solunskih pristaništa" i podizani spomenici zahvalnosti po Srbiji postali glasnogovornici i vatreni podržavaoci revizionističke politike koju sprovode naši tadašnji zajednički neprijatelji? Mnogo pitanja, a deficit odgovora.

Ove godine se slavilo 70 godina od završetka Drugog svetskog rata kada je pobeđeno, kako se do sada govorili, najveće zlo savremenog sveta, nacizam. Politika i ideologija koja je koštala svet 50 miliona života od čega je 6 miliona Jevreja završilo u gasnim komorama u planskoj i sistematičnoj akciji koja je za cilj imala potpuno uništenje jevrejskog naroda u Evropi. I taj rat su, barem po dosadašnjim tumečanjima, opet izazvali Nemci. Hitler na vlast u Nemačkoj nije došao pučem ili revolucijom nego na krilima demokratije. Na izborima je većina Nemaca birala malo brkato čudovište za svog kancelara. (Ako je teorija o kolektivitetu srpskih zločina zasnovana na ideji da je zločinac Milošević izabran od većine Srba, šta ćemo sa Nemcima) Onda je Adolf krenuo u svoj rušilački pohod. Prvo je učvrstio svoju vlast u Nemačkoj, pa je napravio pakt sa Italijanima i Japancima, a onda krenuo dalje. Izvršio je tzv. anšlus tj.prisajedinjenje Austrije, a onda i Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj proglasio nemačkom teritorijom jer su većinu stanovništva tog dela zemlje činili Nemci. I sve to uz ćutanje velikih evropskih sila Britanije i Francuske. Sovjetska Rusija izmrcvarena nedavnim ratom je kroz sporazum Molotov-Ribentrop pokušala da odgodi početak rata znajući da je neizbežan i da je Rusija osnovni Hitlerov cilj. Kada je 1939. Hitler umarširao u Poljsku, Evropa se, blagorečeno, usrala, ali opet bez ikakve reakcije. Onda je 1940. godine Hitler umarširao u Pariz, a borbeni Francuzi samo što nisu delili nemačkoj vojsci sokove i limunadu da se osveži posle napornog marša. Kada je Knez Pavle u ime Srbije 1941. potpisao sporazum sa Hitlerom, upalila se crvena lampica i ekspeditivni Britanci gurnuše Srbe u revoluciju kako bi zaposlili Hitlera i odvratili ga od napada na London. Bezbrojne žrtve Nemačkog ludila i ludila njihovih vernih hrvtaskih satrapa na ovim prostorima postale su ralativne u ime bratsva i jedinstva ovdašnjih naroda i narodnosti, a 20 miliona Rusa izginulih u brobi protiv Hitlera postali su budale već 1955. kada je Nemačka primljena u NATO, organizaciju koja je pod vođstvom SAD kanila postati svetski imperator. Neki umni ljudi kažu da iskrcavanje saveznika u Normandiji nije bilo rezultat želje da se uništi Hitler koliko bojazni dokle bi Crvena armija mogla stići. Sa današnjeg aspekta iskrcavanje u Normandiji označilo je početak okupacije Evrope od strane SAD. Okupacije koja traje do današnjeg dana. Onih 20 miliona Rusa koji su samo deset godina nakon završetka rata i zvanično proglašeni budalama, sedamdeset godina od završetka istog, proglašeni su zločincima kada je zapad ruskog predsednika Putina izjednačio sa Hitlerom. Proglašeni su zločincima jer su baštinici zapadnih vrednosti i sloboda bojkotovali proslavu Dana pobede 9. maja u Moskvi. Da nije bilo Rusa, Evropa kakvu danas znamo ne bi postojala. Oni su slomili kičmu nacističkoj Nemačkoj. Oni su oslobodili nacističke logore smrti u istočnoj Evropi. Oni su prvi umarširali u Berlin. To što se Putin danas ponaša kao Ruski predsednik, a ne kao predsednik NVO, a što se ne uklapa u sliku unipolarnog sveta u kome postoji samo jedan gospodar, a svi su drugi sužnji i što takvom politikom utiče na stabilnost ili nestabilnost drugih država svakako nije razlog za poređenje sa najvećim zločincem 20. veka koji je pritom obavljao funkciju nemačkog kancelara i svakako nije razlog da se ignorišu i relativizuju žrtve koje je ruski narod podneo u Drugom svetskom ratu. Delimičnu relativizaciju nacističko zlo dobilo je i donošenjem rezolucija u parlamentima nekadašnjih članica Varšavskog pakta, a današnjih NATO perjanica kojima su u istu ravan stavljeni zločini koje činili nacisti i čistke koje su sprodvodili komunistički režimi u Istočnoj Evropi. Ironija i zamena teza možda, suprotno zdravom razumu sigurno.

E, dođosmo i do onoga što je poslednjih dana aktuelno, a to je obeležavanje 20 godina zločina u Srebrenici. Zločina koji su počinile srpske snage pod komandom Ratka Mladića. Zločina koji bi uporni zapadni prijatelji da proglase genocidom nad genocidima, neuporedivim sa bilo kakvim sličnim događajem. Nije dovoljno što je Srbija taj zločin priznala i osudila. Nije dovoljno što je za taj zločin, što pred Haškim što pred domaćim sudovima osuđeno sve što je nosilo epolete u srpskoj vojsci. Nije dovoljno što je srpska skupština donela posebnu rezoluciju kojom se zločin osuđuje. Nije dovoljno što se predsednik Srbije poklonio senima žrtava i izvinio za počinjeni zločin. Ništa nije dovoljno. Danas, ponovo naši zapadni prijatelji guraju rezoluciju kojom se traži da u istorijske čitanke kao obavezno štivo ubacimo lekcije o genocidnim Srbima koji su počinili masakr u Srebrenici. Traži se dakle da taj događaj postane deo kolektivne svesti naroda i da osećaj odgovornosti i krivice za to lebdi nad nama barem dok veliki ne odluče drugačije. I još se pride zahteva da se svakome ko izrazi sumnju da je u pitanju genocid ili posumnja u zvaničan broj od "nekoliko stotina hiljada silovanih muslimanki" u Bosni imaju staviti bukagije sve dok ne promeni mišljenje. Prvi na tapetu mogao bi biti direktor centra "Simon Vizental" Efraim Zurof koji je javno izrazio neslaganje sa tim da se u Srebrenici desio genocid. Zašto je sada ponovo esencijalno važno da se donese takva rezolucija? Zbog odavanja počasti žrtvama? Naivno bi bilo pomisliti da Britanci imaju ikakav pijetet prema bilo čijim žrtvama jer da je tako ne bi onoliki broj nesrećnika iz demokratijom okupanih i Arapskim prolećem izmenjenih država bežao ka Evropi glavom bez obzira, a na starom kontinentu nailaze na žičane ograde i nepremostive zidove. Suština je opet politika kojom se, nakon završetka priče sa Kosovom, ima ukinuti Republika Srpka kao poslednji politički adut i dokaz postojanja države Srbije i naroda Srpskog. Nisam sklon fatalističkom pristupu stvarima, ali moram priznati, rizikujući da se složim sa predsednikom Vlade, da živimo u dramatičnim danima i mesecima. Probali smo da pišamo uz vetar i dobili po nosu. Probali smo da balansiramo i dobili po nosu. Probali smo i da budemo poslušni i radimo sve što nam se naredi, opet ne valja i opet nije dovoljno. Zločine nad Srbima niko ne procesuira. Počinioci istih se slave kao nacionalni heroji, Oluje i Bljeskovi su nasjvetliji trenuci "lijepe njihove", Albanci neće da osnuju sud za zločine OVK, a mi moramo da progutamo još jednu rezoluciju o Srebrenici i kako su tražili oni nemački parlamentarci u jednoj od svojih misionarskih poseta Srbiji "da promenimo svest". Briselski sporazum nije dovoljno priznanje Kosova od strane Srbije nego moramo i zvaničan dokument da potpišemo. U Americi, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji pravo svojine je neprikosnoveno, a od Srbije se traži da Albancima pokloni imovinu koju su građani Srbije godinama svojim novcem na Kosmetu gradili. Šešelju se sudi za govor mržnje kojim je podsticao proterivanje Hrvata iz Vojvodine, a Gotovina i ostali su oslobođeni krivice iako su neposredni izvršioci Tuđmanove ideje o proterivanju 250 000 Srba iz Hrvatske. Mi uveliko prekopavamo Srbiju u potrazi za navodnim leševima albanskih civila koje je ubila Miloševićeva armada, a Albancima se toleriše uporno odbijanje da osnuju sud za ratne zločine pripadnika OVK. Kad Dik Marti napiše izveštaj u kome se Tači i kompanija direktno optužuju za vađenje organa Srbima sa Kosmeta, humanitarac Kušner se grohotom nasmeje, a od nas se traži "uvažavanje realnosti". Naser Orić za kopanje očiju Srbima u Podrinju dobije status nacionalnog heroja među muslimanima u Bosni, a naši dokazi o počinjenim zločinima dotičnog bivaju uporno ignorisani od strane "slobodnih i demokratskih zemalja" koje ga ne izručuju onome ko njegovo izručenje traži nego onome za koga znaju da će ga automatski osloboditi.

Ne dozvoljavaju da krenemo dalje, ne dozvoljavaju da se pomirimo. Muslimani u Bosni su u permanentnom stanju rata i tako će i ostati dok ne zatru poslednji trag postojanja Republike Srpske. Hrvati uporno jašu na krilima nacionalnog naboja koji se hrani isključivo mržnjom prema Srbima te u tom duhu diljem 28.članice društva "slobodnih i demokratskih europskih zemalja" ne može da opstane nijedna tabla na kojoj stoji i jedno ćirilično slovo. Albanci neumorno potpaljuju nova žarišta na Balkanu i to će raditi sve dok ne ostvare svoj vekovni san o Velikoj Albaniji. Naši prijatelji iz Evrope sve to aminuju i pomažu, a od nas traže da se "denacifikujemo". Traže da prestanemo da živimo u prošlosti, a svojim delovanjem nas neprestano u prošlost vraćaju. Naš put u Evropsku uniju drugačiji je i teži nego bili čiji pre nas. Nekako imam utisak da je situacija slična onoj iz 1914. kada smo od strane Austro-Ugarske bili prisiljavani na prihvatanje nemogućih uslova. Pritiskali su nas do tačke u kojoj se više nije moglo popuštati i onda je počeo rat. Tako nas i sada drže na uzici i traže raznorazne ustupke, a sve u cilju otvaranja famoznih pregovaračkih poglavlja. Sumnjam da ćemo mi ikad, čak i da otvorimo pregovore, postati punopravna članica EU. Kad budemo ispunili sve "spoljnopolitičke" na red će doći "unutrašnji" uslovi tj. reforme sa kojima nismo ni krenuli i začarani krug nastavlja da se vrti. I priča sa "uvažavanjem realnosti" je već viđena. Savetuju nas danas da se priklonimo jačem, da krenemo ka NATO paktu i manemo se pravde i istine. Kada je Knez Pavle 1941. uvažavajući činjenicu da je Nemačka u tom trenutku najjači igrač u Evropi i svestan toga da se sa Nemcima ne može ratovati, potpisao sporazum sa Hitlerom, digla se revolucija u Beogradu. Svi su se digli na noge da podrže Srbe u tome da Hitleru kažu NE, a Knez Pavle proglašen izdajnikom i fašistom. Danas kada je Nemačka podržana svetskim hegemonom Amerikom, ponovo najjači igrač u Evropi, povinovanje nemačkim željama i zahtevima tretira se kao "uvažavanje realnosti" i conditio sine qua non našeg puta u Evropu. Blaženopočivši De Gol koji se zalagao za "Evropu suverenih demokratskih nacija" u grobu se prevrće zbog današnjih francuskih predsednika koji se na podatak da ih prisluškuju kao teroriste "oštro naljute" čitava dva sata. Evropa koju je pravio De Gol, umrla je sa njim. Evropa koju su napravili falsifikatori istorije, sa grčkim referendumom ovih dana i Britanskim referendumom sledeće godine ima velike šanse da ne preživi.

Uvek smo bili na pravoj strani, čak i onda kada su nam govorili da je to pogrešno. Ne smemo da oprostimo NATO bombe i ne smemo dozvoliti da naša deca budu prinuđena da okajavaju grehe "genocidnih" predaka. Nemačkoj koja je za 30 godina u smrt oterala 100 miliona ljudi sve je brzo oprošteno zarad viših geopolitičkih ciljeva. Oni koji su izazvavši Arapsko proleće u "evropsku zimu" oterali hiljade nesrećnika nazivaju se izuzetnima i vođama slobodnog sveta. A mi? Mi i dalje moramo da dokazujemo da nismo genocidni, da smo sada dobri momci koji hoće u evropsko društvo koje uprkos svemu ne žudi za nama. Pravili smo greške zbog kojih smo patili sami, ali zbog kojih su patili i drugi, ali ne mogu, a da se ne zapitam kada ćemo dobiti sertifikat da smo dovoljno okajavali grehe? I čisto da spomenem da je ova mala, izmrcvarena i napaćena zemlja sa jedva 7 miliona stanovnika za sedam dana postala svetski prvak u fudbalu, evropski prvak u košarci i pobednik Svetske lige u vaterpolu. Ajd da se malo radujemo. Imamo čemu! 

Ferijalci

Bio sam na godišnjem odmoru. Pre sedam dana sam doputovao iz Crne Gore pošto tamo još uvek ima more, a i razumem ih sve što pričaju. Ne znam šta drugi misle, ali meni je to Jadransko more najlepše na svetu. I ovog puta mi je bilo super. Vratio sam se u Srbiji taman za početak kampanje "Moja Srbija" koju promoviše naša Vlada, a koja za cilj ima ubeđivanje žitelja ovdašnjih da svoje pare odvojene za odmor ostave ovde. Izračunao je naš multipraktik da Srblji na svojim letovanjima po "Grčkama, Turskama, Tunisima, Egiptima i Crnim Gorama" potroše cirka milijardu eura. Ej, milijardu! Malo li je?! Kad se tako postave stvari ispade da nama stvarno nije tako loše, što je plus za premijera i "premijerčiće" jer oni svakoga dana ponavljaju da mi ne vidimo kako nam dobro ide. Zato su oni rešili da nas ubede da deo tog novca ostavimo ovde kako bi država imala za veće plate i penzije. Kamo sreće da tih milijardu eura u celosti ostanu ovde samo ne znam gde bismo ih to potrošili. 

U nekoliko prethodnih tekstova pisao sam o tome kako je sva Srbija južno od Beograda zapostavljena, zapuštena, devastirana. Fenomenalne prirodne lepote ove zemlje u potpunosti su neiskorišćene što zbog nedostatka novca što zbog nemara ili neznanja onih koji bi time trebalo da se bave. Prvo i osnovno kao uslov svih uslova za bilo kakav razvoj u ovoj zemlji je putna infrastruktura koju nemamo. Kuda da čovek ode na odmor u "Mojoj Srbiji"? Imamo loše održavane i preopterećene saobraćajnice zbog kojih je vožnja više stres i avantura nego način da se ode na odmor. Do mnogih mesta u ovoj zemlji vode uski, vijugavi i nadasve nebezbedni putevi. Setimo se samo grandiozno najavljivanog projekta "Stara Planina". Ogromne pare uložene su u hotel, žičare i gondole, a put do tamo katastrofa. Ko jednom ode i vrati se živ više mu na pamet ne pada da sličnu avanturu ponavlja. Neposredni sam svedok lepote planine Golije koja je toliko specifična i posebna da je dobila status Parka prirode, a šire područje i status Rezervat biosfere "Golija-Studenica". To sve zajedno znači da su prirodne lepote i pejsaži na Goliji unikatni, posebni i drugačiji. To sve znači da se u okviru rezervata nalaze specifične i retke biljne i životinjske vrste. To sve znači da čitav taj kraj obiluje kulturno istorijskim spomenicima koji potiču iz perioda nastajanja srpske države. Ali to sve ništa ne znači jer nemamo infrastrukturu! Nemamo puteve, nemamo obeležene šumske staze, nemamo biciklističke staze za planinski biciklizam, nemamo organizovane ture kojima bi ljudi bili upozanti sa lepotama i istorijom tog kraja, nemamo projekte i nemamo svest! Ekološka svest je nešto na čemu ceo svet radi ne samo zarad održivog razvoja u smisli očuvanja životne sredine nego i održivog razvoja u smislu ekonomske dobiti. Tako zaštićena područja postaju proizvođači i prodavci zdrave organske hrane i čiste pijaće vode. Postaju mesta gde je moguće disati čist vazduh i okrepiti duh i telo. Postaju mesta gde ljudi rade stvari koje ne mogu raditi u blokovima i pretrpanim gradskim jezgrima. Tako je sa masom planinskih bisera u Srbiji. Jedino je Zlatibor u tom smislu otišao dalje jer ima i zimski i letnji turizam, ali i tamo je na delu preterana urbanizacija koja obesmišljava odmor u prirodi. Kopaonik je centar zimskog turizma, ali samo zimskog i samo za ljude za dubokim džepom kojih u Srbiji nema puno. Dakle, što se planinskog turizma tiče, neko bi trebalo da skupi hrabrosti i obavesti premijera da ono što je lepo i dostupno ovom narodu nema, kako osnovnu tako ni turističku infrastrukturu, a ono što ima infrastrukturu mali broj ljudi može da plati. Kojim patriotizmom ćete naterati nekoga da ide na skijanje na Kopaonik ako za manje pare može da zimuje u Bugarskoj, a ne retko i u Francuskoj ili Austriji u fanstastičnim ski centrima?

Ono što je takođe neiskorišćeni potencijal Srbije su banje koje kod nas i dalje imaju status lečilišta u koja idu ljudi sa zdravstvenim problemima. I dalje se naše banje dele po tome "šta koja leči", a ne po tome šta koja pruža. Tako je "Ribarska dobra za kičmu i zglobove, Prolom za bubrege, Vrnjačka za želudac i šećer, Trepča za neurološke tegobe" itd.  Osim par izuzetaka poput Aranđelovca, Ždrela, Trepče ili Vrnjačke Banje u kojima su privatnim kapitalom nikli moderni spa centri većina banja u Srbiji je zapuštena i neiskorišćena. Država se pravda da nema novca, a ne može da privatizuje banjske objekte jer postoje vlasnički sporovi. Mišljenja sam da, gde god može država da popravi stvari to i uradi. Tamo gde ne može ili ne ume, treba dati privatnicima, ozbiljnim poslovnim ljudima koji imaju ideje, projekte i novac da stvari poprave. Naravno, ne treba prodavati termalne izvore jer to niko normalan u svetu ne radi, ali ni očekivati da će neko iz čistog patriotizma ili voluntarizma ulagati ozbiljan kapital ili letovati po bespućima Srbije jer je premijer to tražio od nas. Neki ljudi koje poznajem uradili su monografiju koja sadrži popis banja u Srbiji. Za pomoć oko tog projekta morali su da mole i čekaju mrvice od države koja sama nikad nije napravila precizan popis banja i njihovih potencijala. Da je sreće, država bi pomogla izradu takvog projekta, otkupila veliki deo tiraža i poklanjala strancima u avionima, na aerodromima i svuda gde je velika cirkulacija ljudi. Umesto toga, pare idu fantomskim NVO i kojekakvim prodavcima magle. Toliko o tome koliko se ozbiljno računa na turizam kod nas.

Kad se sve sabere, ima Srbija turističkih potencijala na pretek, ali nema razvijenu turističku privredu. Ako premijer misli da u budućnosti "turistički novac" u većoj meri puni budžet onda će morati ozbiljno da poradi na tome da se turizmom i strategijom razvoja turizma na državnom nivou bave malo ozbiljniji ljudi od Dinkića i Ljajića, a da lokalne samouprave umesto besomučnih, često i nasilnih promena predsednika opština dobiju zadatke i prave ljude koji bi državnu strategiju razvoja turizma sproveli u delo. Bez toga će biti sve više naše dece po kruzerima koja će u pauzama objavljivati duhovite fotografije na društvenim mrežama.