Kada nam je postalo svejedno? Kako su nam prestale smetati stvari koje svakom normalnom moraju smetati? Zašto smo zanemeli?
Ne osvrćemo se iza sebe, ne okrećemo se oko sebe, čak i napred kad gledamo, gledamo do metar ispred sebe, tek banderu da zaobiđemo. Ćutimo, žmurimo i prolazimo žurno da nas slučajno neko ne upita štogod. Krivi smo, to se podrazumeva, samo da se ne sazna.
Tolerišemo one koji su se "snašli" i okoristili o položaj i vlast, sve bojeći se da ne naljutimo gospodare i tako izgubimo svaku šansu da se uz njihove skute i mi snađemo. I to što bismo bez prilike ostali, bilo bi još i manja muka, nego bi gospodari naši potegli tada za onom našom krivicom koja je nesumnjiva.
Krivi smo ako pitamo, krivi smo ako tražimo. Krivi smo što nam smeta što najgori đaci najbolje prolaze. Krivi smo ako se pozovemo na dostojanstvo i ponos. Krivi smo što žensku decu učimo da starleta nije zanimanje nego eufemizam dok savetnica predsednika države gostuje u istoj emisiji sa tim eufemizmom. Krivi smo što mušku decu učimo da fudbal igraju sporta i zdravlja radi, a ne da bi sa 18 godina otišli u Drugu nemačku ligu i vozili Golf GTI. Za sve smo to krivi, priznajem! Ali, ko je, pored nas, kriv što se starlete ne skidaju sa malih ekrana? Ima li još nečije krivice za "starletizaciju" društva? Ko je kriv što je najgledaniji jutranji program u istoriji svih jutarnjih programa bio onaj u kome su gosti bili dvoje polupoznatih koji su se malo svađali, a on je potom propustio kroz šake?Izgubili smo se i zalutali. Svi mi, koji nismo kao Oni, smo nesposobni. Njih je svakog dana sve više što je sa jedne strane dobro jer se broj "nesposobnih" smanjuje. Postajemo zemlja sposobnih, blago nama. Oni ne daju, a mi im dopuštamo da ne daju. Nekada je za spuštanje glave bio potreban udarac u istu, a sad su dovoljne konferencije za štampu.
NIje sve ovo ništa novo. Pustili smo mi i one pre Ovih. I one pre njih, a i one prethodne. Ima, doduše, i onih koji su bili "Oni" kod svakoga od Njih. Takvi postaju sve brojniji. Bez ideje, bez ideologije, bez časti i morala, bez stida i obraza, ali uvek uz Njih. Najbolji dokaz toga je što su mnogi "prethodni" postali "sadašnji", a oni koji su ostali "prethodni", čuče i čekaju svoju šansu da postanu Oni ovim "sadašnjima". Nema mnogo razlike u tome što je među sadašnjima lažni doktor ministar policije, a među "prethodnima" pravi lekar bio ministar građevine. Zamislite da je tada neko smeo da objavi vest pod naslovom "Ministar građevine asistirao pri operaciji kolena predsednika Tadića". E na to bi se mogla primeniti čuvena rečenica kojom su otklonjene sve dileme o validnosti doktorata naših političara "Ništa gluplje nisam čuo". Glupo tad, glupo sad. Sve prolazi smao je glupost večna, ali sve manje ljudi na glupost reaguje. Kao da smo oguglali na nju. Kao da nam više ne smeta. Kao da smo se na nju navikli.
Niko i nizašta ne snosi odgovornost. Nama to, izgleda, ne smeta mnogo jer nam je tako lakše. Neuvođenje principa odgovornosti, mislimo mi, i nas oslobađa iste, ali...
Setimo se samo nekadašnjeg ministra nečega koji je pozivao ljude da uzimaju stambene kredite u "švajcarcima". Ljudi ga poslušali, uzeli kredite i sad kad su ti krediti postali maltene nemogući za servisiranje, nema ničije odgovornosti do onoga ko je kredit uzeo. Ni pomenuti ministar "šetač para" ne snosi odgovornost, ni sadašanja guvernerka "volim masažere za stopala" ne snosi odgovornost, ni ministar finansija "2025. će nam biti bolje" ne snosi odgovornost, apsolutno nizašta. Ako su ljudi koji su uzeli kredite krivi što su se zadužili, ko je odgovoran za kreiranje sistema u kome banke mogu da rade šta hoće? Ko je odgovoran što je kurs dinara ovakav kakav je? Ima li igde ičije odgovornosti osim mučenih građana Srbije koji su uzeli kredite? Sećate li se onog bivšeg ministra "Pedalirao me Mile iz Moskve" koji je u predizbornoj kampanji obećavao akcije državnih preduzeća u vrednosti od 1000 evra? Kad su izbori prošli on nam se nasmešio i rekao "Šalio sam se, šta vam je". A mi, kako smo ga pozvali na odgovornost? Tako što smo mu posle toga dali dovoljno glasova da se još malo zabavlja našom ekonomijom.
E, a onda su došli neki "novi" ljudi, umivenog lica i promenjenog odela. Oni reč odgovornost nisu ispuštali iz usta. Oni su se zakljinjali u odgovornost. Vrlo odgovorno su na važna mesta u državi instalirali svoje poluškolovane kadrove. Tamo gde nisu imali ni poluškolovane, metnuli su one "prethodne" i to one zbog kojih su prethodni jedva cenzus prešli. Odgovorno, nema šta. Odgovorno su i obećali da će direktori javnih preduzeća biti birani na konkursima, a onda su te iste konkurse odgovorno pretvorili u cirkus. Izabrani stranački ljudi "ponosni na svoju plemensku, pardon, stranačku pripadnost" ili su u više navrata birali direktora na po 24 sata pa kad su konačno, "nakon detaljnih provera" i 4 meseca većanja izabrali "najboljeg kandidata" ispostavilo se ta je taj kandidat svoju privatnu firmu oterao u bankrot te su i njega smenili nakon nepuna 24 sata. Da li je neko snosio odgovornost za sav taj pičvajz? Da li je neko insistirao na bilo čijoj odgovornosti?
Kad je naše odgovorne uhvatila neizdrživa želja da budu doktori nauka, oni ljudi brzo i efikasno, kao što sve drugo rade, "odrade" i doktorate. Oni koji su se drznuli da ukažu na taj nakaradni trend proglašeni su nekompetentnim proizvođačima gluposti. Ostali su ćutali. Odgovornost pala jedino na "madam" dekana Miću. Sve se brzo zaboravilo i niko više o tome ne priča. Kako ćemo, ako o tome ne pričamo i to ne osudimo, svojoj deci objasniti da treba da budu vredni, dobri i odgovorni? Kako ćemo im objasniti da ne treba da budu kao oni klinci što odoše na Tajland kad drugačije Tajland neće ni videti?
Neradnicima i neodgovornima nas naziva onaj koji dana radnog staža van politike nema. Onaj koji gromko odgovara i domaćim, a pogotovo stranim kritičarima. Onaj koji nam kaže "Ne čekajte posao, pokrenite svoj biznis", a čiji je biznis uvek i samo politika. Onaj koji se okružio nesposobnim dupeuvlakačima koji ne ugrožavaju njega ugrožavajući pritom sve nas. I svi ćute!
Puštamo da nam sistem prave loši đaci. Najbolje šaljemo "tamo daleko" pa se posle ponosimo njima. Oko 4 miliona Srba živi rasuto po svetu. Od toga je 10 % najboljih đaka koji su poslednjih 20 godina napustili Srbiju. I to ne smeta nikome. Time se ne bavi niko. S vremena na vreme vrate nam ponekog Lazara da se igra našim budžetom. Ishvali ga On, ishvale ga oni, na pijedestal ga stave. Kad se posle ispostavi da je dete pokvarilo igračku, niko nije kriv, ni dete koje se zaigralo ni On što ima meko srce. Puj pike ne važi, niko se više time ni ne bavi.
Živimo u sistemu bez odgovornosti, bez osećaja srama za neuspešne poslove, bez stida od gluposti. Živimo u državi koja na državu ne liči jer ne zna dokle se proteže. Ni na istoku ni na zapadu, a što je najgore ni u realnom vremenu. Čekamo gradove na vode, čardake na nebu, strane investitore i bolji život, a do tada ko se snađe, snađe. Samo odgovorno.
Ne osvrćemo se iza sebe, ne okrećemo se oko sebe, čak i napred kad gledamo, gledamo do metar ispred sebe, tek banderu da zaobiđemo. Ćutimo, žmurimo i prolazimo žurno da nas slučajno neko ne upita štogod. Krivi smo, to se podrazumeva, samo da se ne sazna.
Tolerišemo one koji su se "snašli" i okoristili o položaj i vlast, sve bojeći se da ne naljutimo gospodare i tako izgubimo svaku šansu da se uz njihove skute i mi snađemo. I to što bismo bez prilike ostali, bilo bi još i manja muka, nego bi gospodari naši potegli tada za onom našom krivicom koja je nesumnjiva.
Krivi smo ako pitamo, krivi smo ako tražimo. Krivi smo što nam smeta što najgori đaci najbolje prolaze. Krivi smo ako se pozovemo na dostojanstvo i ponos. Krivi smo što žensku decu učimo da starleta nije zanimanje nego eufemizam dok savetnica predsednika države gostuje u istoj emisiji sa tim eufemizmom. Krivi smo što mušku decu učimo da fudbal igraju sporta i zdravlja radi, a ne da bi sa 18 godina otišli u Drugu nemačku ligu i vozili Golf GTI. Za sve smo to krivi, priznajem! Ali, ko je, pored nas, kriv što se starlete ne skidaju sa malih ekrana? Ima li još nečije krivice za "starletizaciju" društva? Ko je kriv što je najgledaniji jutranji program u istoriji svih jutarnjih programa bio onaj u kome su gosti bili dvoje polupoznatih koji su se malo svađali, a on je potom propustio kroz šake?Izgubili smo se i zalutali. Svi mi, koji nismo kao Oni, smo nesposobni. Njih je svakog dana sve više što je sa jedne strane dobro jer se broj "nesposobnih" smanjuje. Postajemo zemlja sposobnih, blago nama. Oni ne daju, a mi im dopuštamo da ne daju. Nekada je za spuštanje glave bio potreban udarac u istu, a sad su dovoljne konferencije za štampu.
NIje sve ovo ništa novo. Pustili smo mi i one pre Ovih. I one pre njih, a i one prethodne. Ima, doduše, i onih koji su bili "Oni" kod svakoga od Njih. Takvi postaju sve brojniji. Bez ideje, bez ideologije, bez časti i morala, bez stida i obraza, ali uvek uz Njih. Najbolji dokaz toga je što su mnogi "prethodni" postali "sadašnji", a oni koji su ostali "prethodni", čuče i čekaju svoju šansu da postanu Oni ovim "sadašnjima". Nema mnogo razlike u tome što je među sadašnjima lažni doktor ministar policije, a među "prethodnima" pravi lekar bio ministar građevine. Zamislite da je tada neko smeo da objavi vest pod naslovom "Ministar građevine asistirao pri operaciji kolena predsednika Tadića". E na to bi se mogla primeniti čuvena rečenica kojom su otklonjene sve dileme o validnosti doktorata naših političara "Ništa gluplje nisam čuo". Glupo tad, glupo sad. Sve prolazi smao je glupost večna, ali sve manje ljudi na glupost reaguje. Kao da smo oguglali na nju. Kao da nam više ne smeta. Kao da smo se na nju navikli.
Niko i nizašta ne snosi odgovornost. Nama to, izgleda, ne smeta mnogo jer nam je tako lakše. Neuvođenje principa odgovornosti, mislimo mi, i nas oslobađa iste, ali...
Setimo se samo nekadašnjeg ministra nečega koji je pozivao ljude da uzimaju stambene kredite u "švajcarcima". Ljudi ga poslušali, uzeli kredite i sad kad su ti krediti postali maltene nemogući za servisiranje, nema ničije odgovornosti do onoga ko je kredit uzeo. Ni pomenuti ministar "šetač para" ne snosi odgovornost, ni sadašanja guvernerka "volim masažere za stopala" ne snosi odgovornost, ni ministar finansija "2025. će nam biti bolje" ne snosi odgovornost, apsolutno nizašta. Ako su ljudi koji su uzeli kredite krivi što su se zadužili, ko je odgovoran za kreiranje sistema u kome banke mogu da rade šta hoće? Ko je odgovoran što je kurs dinara ovakav kakav je? Ima li igde ičije odgovornosti osim mučenih građana Srbije koji su uzeli kredite? Sećate li se onog bivšeg ministra "Pedalirao me Mile iz Moskve" koji je u predizbornoj kampanji obećavao akcije državnih preduzeća u vrednosti od 1000 evra? Kad su izbori prošli on nam se nasmešio i rekao "Šalio sam se, šta vam je". A mi, kako smo ga pozvali na odgovornost? Tako što smo mu posle toga dali dovoljno glasova da se još malo zabavlja našom ekonomijom.
E, a onda su došli neki "novi" ljudi, umivenog lica i promenjenog odela. Oni reč odgovornost nisu ispuštali iz usta. Oni su se zakljinjali u odgovornost. Vrlo odgovorno su na važna mesta u državi instalirali svoje poluškolovane kadrove. Tamo gde nisu imali ni poluškolovane, metnuli su one "prethodne" i to one zbog kojih su prethodni jedva cenzus prešli. Odgovorno, nema šta. Odgovorno su i obećali da će direktori javnih preduzeća biti birani na konkursima, a onda su te iste konkurse odgovorno pretvorili u cirkus. Izabrani stranački ljudi "ponosni na svoju plemensku, pardon, stranačku pripadnost" ili su u više navrata birali direktora na po 24 sata pa kad su konačno, "nakon detaljnih provera" i 4 meseca većanja izabrali "najboljeg kandidata" ispostavilo se ta je taj kandidat svoju privatnu firmu oterao u bankrot te su i njega smenili nakon nepuna 24 sata. Da li je neko snosio odgovornost za sav taj pičvajz? Da li je neko insistirao na bilo čijoj odgovornosti?
Kad je naše odgovorne uhvatila neizdrživa želja da budu doktori nauka, oni ljudi brzo i efikasno, kao što sve drugo rade, "odrade" i doktorate. Oni koji su se drznuli da ukažu na taj nakaradni trend proglašeni su nekompetentnim proizvođačima gluposti. Ostali su ćutali. Odgovornost pala jedino na "madam" dekana Miću. Sve se brzo zaboravilo i niko više o tome ne priča. Kako ćemo, ako o tome ne pričamo i to ne osudimo, svojoj deci objasniti da treba da budu vredni, dobri i odgovorni? Kako ćemo im objasniti da ne treba da budu kao oni klinci što odoše na Tajland kad drugačije Tajland neće ni videti?
Neradnicima i neodgovornima nas naziva onaj koji dana radnog staža van politike nema. Onaj koji gromko odgovara i domaćim, a pogotovo stranim kritičarima. Onaj koji nam kaže "Ne čekajte posao, pokrenite svoj biznis", a čiji je biznis uvek i samo politika. Onaj koji se okružio nesposobnim dupeuvlakačima koji ne ugrožavaju njega ugrožavajući pritom sve nas. I svi ćute!
Puštamo da nam sistem prave loši đaci. Najbolje šaljemo "tamo daleko" pa se posle ponosimo njima. Oko 4 miliona Srba živi rasuto po svetu. Od toga je 10 % najboljih đaka koji su poslednjih 20 godina napustili Srbiju. I to ne smeta nikome. Time se ne bavi niko. S vremena na vreme vrate nam ponekog Lazara da se igra našim budžetom. Ishvali ga On, ishvale ga oni, na pijedestal ga stave. Kad se posle ispostavi da je dete pokvarilo igračku, niko nije kriv, ni dete koje se zaigralo ni On što ima meko srce. Puj pike ne važi, niko se više time ni ne bavi.
Živimo u sistemu bez odgovornosti, bez osećaja srama za neuspešne poslove, bez stida od gluposti. Živimo u državi koja na državu ne liči jer ne zna dokle se proteže. Ni na istoku ni na zapadu, a što je najgore ni u realnom vremenu. Čekamo gradove na vode, čardake na nebu, strane investitore i bolji život, a do tada ko se snađe, snađe. Samo odgovorno.
Нема коментара:
Постави коментар