A sirene?

Pre nepunih 16 godina, 24. marta 1999. godine zemlje članice NATO pakta pokrenule su do tada neviđenu vojnu kampanju protiv jedne suverene evropske zemlje. Akciji su dali ime "Milosrdni anđeo", a sve sa ciljem da se zaustavi "masovno proterivanje Albanaca sa Kosova od strane srpskih agresora". Trajalo je to silovanje Srbije 78 dana. U tih 78 dana rušeni su mostovi, bombardovane su fabrike, čak ni zgrada državne televizije nije pošteđena, a ni šesnaestoro zaposlenih koji su te noći bili u njoj. Nisu pošteđeni ni putnici u vozu u Grdeličkoj klisuri ni narod na mostu u Varvarinu ni mala Milica na noši ni ljudi na pijaci u Nišu... Dani užasa, meseci agonije. Predsednik tadašnje SR Jugoslavije bio je Slobodan Milošević. Tadašnji premijeri i predsednici zemalja članica NATO-a postigli su konzensus oko toga da treba bombardovati jednu suverenu, nezavisnu evropsku zemlju. Generalni sekretar NATO-a beše tada Havijer Solana. Predsednik SAD, zemlje predvodnice, bio je tada BIl "oralni fetišista" Klinton (mislim, svira saksofon), a ministarka spoljnih poslova u Srba čuvena Madlen Olbrajt (to je ona što je Velja kasnije hteo da "nagna"). Nemački kancelar bio je Gerhard "pokajnik" Šreder, a ministar odbrane Rudolf Šarping. Holandiju je predvodio Vim Kok, Tursku Bulent Edževit, Francusku Žak Širak, Italiju Masimo D' Alema, Španiju Hose Marija Asnar, a Veliku Britaniju koja je uz SAD bila najtvrđi zagovornik bombardovanja Srbije, premijer Toni Bler, Toni Bler, Toni Bler, Toni Bler... (zapamtite ovo ime! Elizabeta se ne računa.) Još jedan bitan podatak iz tadašnjeg doba je i taj da je funkciju ministra informisanja u Vladi Srbije, obavljao mlađahni i još uvek na "europsku ideju" nenavučeni Aleksandar Vučić, Aleksandar Vučić, Aleksandar Vučić (ovo ne morate da pamtite, ionako se ne skida sa TV-a). Sve smo ih mrzeli tih dana (osim Vučića naravno!). Svakog dana smo ih mrzeli. A posebno smo ih mrzeli kad je ona kreatura, portparol NATO-a, Džejmi Šej, civilne žrtve koje su stradale tokom bombardovanja nazivao "kolateralnom štetom". Međutim, ni naš tadašnji ministar informisanja nije ostajao dužan. Umeo je i on da odgovori, pa je bilo tu i reči poput "zlotvori, ubice, banditi, zločinci, agresori, uzurpatori međunarodnog prava...).

 Nešto kasnije smo saznali da je "mozak" čitave medijske kampanje i medijskog rata koji je  NATO tada vodio protiv Srbije uporedo sa bombardovanjem, bio izvesni Alister Kembel, savetnik za medije Tonija Blera. I Gebels bi pocrveneo da je mogao da čuje i vidi kako je sve to izgledalo. Amerikanci i Britanci, tj. Klinton, Bler sa Alisterom naravno, Madlenka, Nemac Šarping i još neki su se posebno isticali. Da su se samo oni pitali, ne bi od nas ostao ni pepeo. Da je samo do njih bilo srušili bi oni sve mostove u Srbiji, svu bi oni zemlju uranijumom zaprašili, a ne samo određene delove.

E sad, sedamo u vremeplov i iz 1999. putujemo u 2015. godinu. Miloševića već dugo nema, ni na političkoj ni na životnoj sceni. I većina ostalih lidera je nestala, uglavnom sa političke scene, na životnoj još mrdaju. Šreder mrda u Gaspromu za veliku lovu, Madlenka kupuje preduzeća po nezavisnom Kosovu, Klinton češlja punđu svojo ambicioznoj ženi, Širak se, uglavnom, vuče po sudovima zbog optužbi za neku korupciju... Tadašnji ministar informisanja, uzorni radikal i "velikoSrbin" danas je veliki evropejac, reformator, čovek od poverenja Zapada i predsednik Vlade Srbije. Njega tapšu po ramenu svi oni koji su nas lupali tojagom po glavi 1999. godine. Njemu se dive svi oni koji na reč Srbija osip dobijaju. Njemu kliču oduševljene mase u MMF-u, Svetskoj banci, Briselskim hodnicima... Njega i Srbi obožavaju. Redovno dobija 137 % glasova na izborima. Ipak, uprkos svemu tome, ostala mu je jedna nedovršena stvar. Pošto je on te 1999. kao ministar informisanja izgubio medijski rat protiv gospodina Alistera, lucidan i oštrog uma, kakav je danas, a nenaviknut na poraze, smislio je da za savetnika uzme Tonija Blera uz uslov da Bler povede i Alistera, a sve sa ciljem da ih raskrinka za sve ono što su radili 1999. godine, a pride i da usavrši veštinu u komunikologiji poznatu kao "kako svoju medijsku zastupljenost sa tričavih 99 % podići na zadovoljavajući nivo".

Avaj, Srbi, prevarismo se još jednom. Neće on njih da raskrinkava, hoće samo da usavrši onu malopre pomenutu veštinu. Oni se grle, oni su ljube, oni se gađaju komplimentima, oni su fascinirani jedni drugima. Alister došao u Beograd na poziv onih za koje je hteo "da spali 1999." Bler savetuje Vladu Srbije, drži predavanje ministrima, a oni, neki bivši radikali, neki novopečeni progresivci, ali svi zaljubljeni u vođu, sede i uredno klimaju glavom na sve što gospodin Bler kaže. Dobro, to klimanje glavom im i ne ide teško, ionako ništa drugo i ne rade, ali Toni Bler. Onaj Toni Bler! I onaj Alister Kembel! I onaj A.Vučić! I sve to, rekoše izvori iz progresivnog pokreta, plaća naš prijatelj ŠeJk iz Abu Dabija tako da ta vrhunska prilika koja nam se pružila da uživo vidimo i čujemo onoga kome su oči dobijale crvenkasto-narandžastu boju kada je govorio o Srbima i Srbiji, neće naš budžet koštati ni dinara. Ave gospodaru! Hvala ti što Srbija ne plaća da je savetuju njeni krvnici. Hvala ti, gde čuo i gde ne čuo. Kako smo mogli i sumnjati u tebe. Kako smo mogli i pomisliti da bi Ti u želji da potpuno gospodariš medijskim nebom u Srbiji mogao pozvati u pomoć onoga koji je Srbiju predstavljao kao zemlju u kojoj ljudi nose noževe i tek tako, iz dosade prikolju nekoga na ulici? Izvini, o veliki vođo, što pomislismo da ako oko nečega postoji konsenzus u ovoj zemlji, to je svest o tome ko su Bler, Klinton i Madlenka. Pomislismo, mi koji Te se sećamo i iz nekih drugih vremena, da si 1999. godine tog istog Blera, mrzeo koliko i mi. Da si i tada, kao i nešto kasnije na ispraćaju svog "pokojnog" političkog oca u Hag, lio suze za nevinom decom stradalom od NATO bombi koje su na nas poslali Bler, Klinton i ostali. Izvini što ne razumemo. Neuki smo mi. Shvatili smo da se sa svetom mora sarađivati. Shvatili smo i da se ne može živeti u izolaciji. Shvatili smo i gde se odlučuje o sudbini sveta. Teška srca, ali shvatili smo, da put našeg napretka vodi preko Berlina, Brisela, Londona, ali nismo shvatili zašto mora Toni Bler. Nismo shvatili kako je moguće da baš Toni Bler bude savetnik Vlade zemlje koju je pre nepune dve decenije prašio uranijumom. To nam ide malo teže. Oprosti zbog toga. Oprosti što nismo shvatili da je u duhu "evropskih vrednosti" i ljubav prema krvniku svom. U psihologiji se to zove "Stokholmski sindrom", a u našoj verziji zaborav! Jesmo li zaboravili? Jesmo li zaista zaboravili? Jesmo li postali toliko "evropejci" da nam je Bler postao simpatičan? Jesmo toliko ostali bez dostojanstva da nam Bler savetuje Vladu i ministre? Naši gospodari su samo u jednom omanuli. Trebalo je da javna promocija Tonija Blera, kao što su ranije promovisali i Fratinija i Stros Kana i Guzenbauera, bude upriličena 24. marta u zgradi Vlade preko puta zgrade Generalštaba srušene 1999. godine. Tada bi katarza kroz koju prolaze oni koji danas u Srbiji vladaju bila potpuna. A mi? Sledeći put kad budete imali dilemu, setite se Tonija Blera!

Šta zna dete...

O napredna mladosti srpska sto na Tajland ides, seti se nas smrtnih sto smo primorani ili da vas trpimo ili da bez slikanja pasosa sa beogradskog aerodroma odletimo u tri lepe i nikad se ne vratimo.
Seti se, napredna mladosti srpska, nas sto za vase letovanje (ili zimovanje, februar je) moramo da radimo od 4 do 8 meseci , a da pritom za taj period ne pojedemo nista.
Seti se, mladosti nasa napredna, kako je vas i nas gospodar govorio kako cemo ziveti dobro cim se on ustolici. Za vas je obecanje ispunjeno, a mi cemo morati da cekamo 2017. ili 2018. u zavisnosti od toga ko drzi konferenciju za stampu, premijer ili Fiskalni savet.
Nemoj, napredna mladosti nasa, da diskriminises ljude pa da slike kacis po Fejsbuku, nemaju svi Srblji racunare i internet, nego duplericu u Informeru da zakupis pa da svi vide kako je lepo voleti vodju, da se svi Srblji nadaju da ce zbog ljubavi svoje prema njemu i oni jednom otici na Tajland... ili barem u Vrnjacku Banju.
Razumi nas, napredna mladosti, sto pitamo odakle vam 2000 evra za izlet na Tajland. Neuki smo mi. Ne znamo mi koliko je to i kako izgleda ta gomila para pa smo odusevljeni vama koji ste taj stepen spoznaje dostigli. Ako su vam roditelji dali pare za to, svaka im cast. Toliko veruju u vas da su vas stavili na prvu liniju odbrane reformskog kursa naseg, a ne u svoje privatne firme. Nisu hteli da jede Srblje time sto bi najpametnije i najnaprednije sto Srbija ima zadrzali samo za sebe. Ako pak nisu, vama svaka cast. Vi ste pametna i sposobna buducnost ove zemlje te predlazem Vladi da ne arci vremena i para trazeci kojekakve menadzere po svetu, nego da vas odmah stavi na rukovodeca mesta u Zelezari da izlecite tu rak ranu srpske ekonomije. Razume se, tek kad se vratite sa izleta, "i vi cigani imate dusu".
A cim se napredna mladost srpska vrati, da okaci jos slika pa da ona srpska mladost koja je otisla da se ne vrati vidi kako je, uprkos tome sto "sunce tudjeg (Tajlandskog) neba" przi ovih dana, ovo nase sunce ipak lepse i milije. (U Francuskoj su Luja XIV zvali "kralj sunce"). Ne znam otkud mi ovo, ali neka ga.
Eto tako, mladosti napredna nasa. Ostajte mi dobro, mazite redovno kremu za suncanje i nemojte duboko. Znam neke koji su zaglibili duboko, jos se nisu povadili.

Pitanja i odgovor(n)i

Kada nam je postalo svejedno? Kako su nam prestale smetati stvari koje svakom normalnom moraju smetati? Zašto smo zanemeli?
Ne osvrćemo se iza sebe, ne okrećemo se oko sebe, čak i napred kad gledamo, gledamo do metar ispred sebe, tek banderu da zaobiđemo. Ćutimo, žmurimo i prolazimo žurno da nas slučajno neko ne upita štogod. Krivi smo, to se podrazumeva, samo da se ne sazna.
Tolerišemo one koji su se "snašli" i okoristili o položaj i vlast, sve bojeći se da ne naljutimo gospodare i tako izgubimo svaku šansu da se uz njihove skute i mi snađemo. I to što bismo bez prilike ostali, bilo bi još i manja muka, nego bi gospodari naši potegli tada za onom našom krivicom koja je nesumnjiva.
Krivi smo ako pitamo, krivi smo ako tražimo. Krivi smo što nam smeta što najgori đaci najbolje prolaze. Krivi smo ako se pozovemo na dostojanstvo i ponos. Krivi smo što žensku decu učimo da starleta nije zanimanje nego eufemizam dok savetnica predsednika države gostuje u istoj emisiji sa tim eufemizmom. Krivi smo što mušku decu učimo da fudbal igraju sporta i zdravlja radi, a ne da bi sa 18 godina otišli u Drugu nemačku ligu i vozili Golf GTI. Za sve smo to krivi, priznajem! Ali, ko je, pored nas, kriv što se starlete ne skidaju sa malih ekrana? Ima li još nečije krivice za "starletizaciju" društva? Ko je kriv što je najgledaniji jutranji program u istoriji svih jutarnjih programa bio onaj u kome su gosti bili dvoje polupoznatih koji su se malo svađali, a on je potom propustio kroz šake?Izgubili smo se i zalutali. Svi mi, koji nismo kao Oni, smo nesposobni. Njih je svakog dana sve više što je sa jedne strane dobro jer se broj "nesposobnih" smanjuje. Postajemo zemlja sposobnih, blago nama. Oni ne daju, a mi im dopuštamo da ne daju. Nekada je za spuštanje glave bio potreban udarac u istu, a sad su dovoljne konferencije za štampu.
NIje sve ovo ništa novo. Pustili smo mi i one pre Ovih. I one pre njih, a i one prethodne. Ima, doduše, i onih koji su bili "Oni" kod svakoga od Njih. Takvi postaju sve brojniji. Bez ideje, bez ideologije, bez časti i morala, bez stida i obraza, ali uvek uz Njih. Najbolji dokaz toga je što su mnogi "prethodni" postali "sadašnji", a oni koji su ostali "prethodni", čuče i čekaju svoju šansu da postanu Oni ovim "sadašnjima". Nema mnogo razlike u tome što je među sadašnjima lažni doktor ministar policije, a među "prethodnima" pravi lekar bio ministar građevine. Zamislite da je tada neko smeo da objavi vest pod naslovom "Ministar građevine asistirao pri operaciji kolena predsednika Tadića". E na to bi se mogla primeniti čuvena rečenica kojom su otklonjene sve dileme o validnosti doktorata naših političara "Ništa gluplje nisam čuo". Glupo tad, glupo sad. Sve prolazi smao je glupost večna, ali sve manje ljudi na glupost reaguje. Kao da smo oguglali na nju. Kao da nam više ne smeta. Kao da smo se na nju navikli. 
Niko i nizašta ne snosi odgovornost. Nama to, izgleda, ne smeta mnogo jer nam je tako lakše. Neuvođenje principa odgovornosti, mislimo mi, i nas oslobađa iste, ali...
Setimo se samo nekadašnjeg ministra nečega koji je pozivao ljude da uzimaju stambene kredite u "švajcarcima". Ljudi ga poslušali, uzeli kredite i sad kad su ti krediti postali maltene nemogući za servisiranje, nema ničije odgovornosti do onoga ko je kredit uzeo. Ni pomenuti ministar "šetač para" ne snosi odgovornost, ni sadašanja guvernerka "volim masažere za stopala" ne snosi odgovornost, ni ministar finansija "2025. će nam biti bolje" ne snosi odgovornost, apsolutno nizašta. Ako su ljudi koji su uzeli kredite krivi što su se zadužili, ko je odgovoran za kreiranje sistema u kome banke mogu da rade šta hoće? Ko je odgovoran što je kurs dinara ovakav kakav je? Ima li igde ičije odgovornosti osim mučenih građana Srbije koji su uzeli kredite? Sećate li se onog bivšeg ministra "Pedalirao me Mile iz Moskve" koji je u predizbornoj kampanji obećavao akcije državnih preduzeća u vrednosti od 1000 evra? Kad su izbori prošli on nam se nasmešio i rekao "Šalio sam se, šta vam je". A mi, kako smo ga pozvali na odgovornost? Tako što smo mu posle toga dali dovoljno glasova da se još malo zabavlja našom ekonomijom.
E, a onda su došli neki "novi" ljudi, umivenog lica i promenjenog odela. Oni reč odgovornost nisu ispuštali iz usta. Oni su se zakljinjali u odgovornost. Vrlo odgovorno su na važna mesta u državi instalirali svoje poluškolovane kadrove. Tamo gde nisu imali ni poluškolovane, metnuli su one "prethodne" i to one zbog kojih su prethodni jedva cenzus prešli. Odgovorno, nema šta. Odgovorno su i obećali da će direktori javnih preduzeća biti birani na konkursima, a onda su te iste konkurse odgovorno pretvorili u cirkus. Izabrani stranački ljudi "ponosni na svoju plemensku, pardon, stranačku pripadnost" ili su u više navrata birali direktora na po 24 sata pa kad su konačno, "nakon detaljnih provera" i 4 meseca većanja izabrali "najboljeg kandidata" ispostavilo se ta je taj kandidat svoju privatnu firmu oterao u bankrot te su i njega smenili nakon nepuna 24 sata. Da li je neko snosio odgovornost za sav taj pičvajz? Da li je neko insistirao na bilo čijoj odgovornosti?
Kad je naše odgovorne uhvatila neizdrživa želja da budu doktori nauka, oni ljudi brzo i efikasno, kao što sve drugo rade, "odrade" i doktorate. Oni koji su se drznuli da ukažu na taj nakaradni trend proglašeni su nekompetentnim proizvođačima gluposti. Ostali su ćutali. Odgovornost pala jedino na "madam" dekana Miću. Sve se brzo zaboravilo i niko više o tome ne priča. Kako ćemo, ako o tome ne pričamo i to ne osudimo, svojoj deci objasniti da treba da budu vredni, dobri i odgovorni? Kako ćemo im objasniti da ne treba da budu kao oni klinci što odoše na Tajland kad drugačije Tajland neće ni videti?
Neradnicima i neodgovornima nas naziva onaj koji dana radnog staža van politike nema. Onaj koji gromko odgovara i domaćim, a pogotovo stranim kritičarima. Onaj koji nam kaže "Ne čekajte posao, pokrenite svoj biznis", a čiji je biznis uvek i samo politika. Onaj koji se okružio nesposobnim dupeuvlakačima koji ne ugrožavaju njega ugrožavajući pritom sve nas. I svi ćute!
Puštamo da nam sistem prave loši đaci. Najbolje šaljemo "tamo daleko" pa se posle ponosimo njima. Oko 4 miliona Srba živi rasuto po svetu. Od toga je 10 % najboljih đaka koji su poslednjih 20 godina napustili Srbiju. I to ne smeta nikome. Time se ne bavi niko. S vremena na vreme vrate nam ponekog Lazara da se igra našim budžetom. Ishvali ga On, ishvale ga oni, na pijedestal ga stave. Kad se posle ispostavi da je dete pokvarilo igračku, niko nije kriv, ni dete koje se zaigralo ni On što ima meko srce. Puj pike ne važi, niko se više time ni ne bavi.
Živimo u sistemu bez odgovornosti, bez osećaja srama za neuspešne poslove, bez stida od gluposti. Živimo u državi koja na državu ne liči jer ne zna dokle se proteže. Ni na istoku ni na zapadu, a što je najgore ni u realnom vremenu. Čekamo gradove na vode, čardake na nebu, strane investitore i bolji život, a do tada ko se snađe, snađe. Samo odgovorno.

Vesti-Srbija

Vesti:
1. Juce je Srbiju ni krivu ni duznu zadesila divna vest. MMF nam je dozvolio da se zaduzimo do nosa. Nasi prijatelji iz Vasingtona su procenili da smo u stanju "do guse" (sto u dugovima sto u go...ma) toliko dugo da smo ga prevazisli i da je vreme da predjemo na visi nivo. Ova vest posebno je obradovala nasu Vladu jer je na taj nacin jos jednom potvrdjena ispravnost ekonomskog koncepta koji nasa Vlada primenjuje. Dakle, toliko smo napredovali u reformama da su nam dozvolili dodatna zaduzenja. Tako su i Grci i Argentinci svojevremeno napredovali.
2. Predsednik Skupstine grada Zajecara, inace priznati estradni radnik, je predlozio, a Skupstina grada, u kojoj vecinu cine SNS i neke druge, manje bitne grupacije, odusevljeno prihvatila da se politicki mitinzi od sad pa na dalje odrzavaju na gradskom hipodromu. Posto su se gradski odbornici sa tim slozili ostalo je jos da saglasnost daju konji. Iz dobro obavestenih izvora iz stale, nezvanicno saznajemo da ce konji dati svoju saglasnost pod uslovom da im Predsednik Skupstine grada Zajecara organizuje besplatan koncert Marije Serifovic. Ukoliko ta opcija propadne, Predsednik skupstine grada, preteci primer svog sefa, ima i plan B. Druga opcija je gradsko vasariste. Sta fali da se pored cirkuskih satri, tezgi za prodaju gaca i nekog ringispila umuvaju i politicari koji ce da mitingiju. Ideju je podrzala i Ministarka svega i svacega, a pomalo i saobracaja, rekavsi da je ideja da umesto konja na hipodromu nastupaju politicari, pozitivna novina u nasem politickom zivotu.
3. Primena zakona po kome se pravni spisi overavaju iskljucivo kod notara, a ne u sudu, odlozena je za 2017. godinu. To je obrazlozeno cinjenicom da u Srbiji ima mnogo opstina, a malo notara. Logicno pitanje za ministra pravde bi bilo da li se u medjuvremenu, od donosenja zakona do danas, u Srbiji smanjio broj notara ili povecao broj opstina? Pored toga sto vise ugovor ne mora da sastavlja iskljucivo notar, sada taj ugovor moze da se overi i u sudu kao i do sada. Nije mi jasno samo cemu onolika halabuka oko notara, pljuvanje advokata zbog strajka i besomucna objasnjenja ministra bez pravosudnog ispita kako je Zakon o javnom beleznistvu civilizacijski iskorak u cilju zastite prava gradjana kad su promenjene dve glavne odredbe istog samo 6 meseci od njegovog donosenja. Pade mi na pamet opet prica o hipodromu.