PRVACI I MUZIKALCI

Septembar je meni vrlo važan mesec u godini. Osnovni razlog za to je što me majka u pomenutom mesecu, pre mnogo godina, donela na svet. Od tog nekog sptembra, godine, neke davne, putujem i skupljam slike, lepote i strahote ovog sveta.

Ovaj septembar, tačnije njegov početak, preciznije njegov prvi dan, ipak ću pamtiti po nečemu drugom. Pamtiću po dvema stvarima koje možda na prvi pogled nemaju veze jedna sa drugom, ali su suštinski vrlo povezane.

Prvog dana ovog septembra počelo je jedno dugo i neizvesno putovanje za hiljade naših mališana koji se prvi put sreću sa nečim o čemu su do sada samo slušali. Krenuli su u školu. Među svim tim mališanima je i moje dete pa je utisak, inače snažan, još snažniji. Krenula su naša deca putem kojim su pre njih išli njihovi bake i deke, majke i očevi, starija braća i sestre. Krenuli su u avanturu na kojoj će biti lepih i ružnih trenutaka, uspona i padova, osmeha i suza, ali koja za cilj ima da im, uz pomoć njihovih roditelja, ojača krila i nauči da lete. Kako će se u toj avanturi snaći i kako će je doživeti zavisi, pre svega od njih samih, od svih nas oko njih, ali i od društva u celini. Voleće školu i trudiće se da daju svoj maksimnum onoliko koliko im pokažemo da je to važno. Onoliko koliko društvo u kome žive bude cenilo i vrednovalo tu školu. Voleće i poštovaće je ako im kažemo i pokažemo da je važna, da spada među najvažnije stvari u životu. Shvatiće koliko je veliko to u šta su ušli samo ako vide osmeh i dostojanstvo na licima svojih učitelja. Dostojanstvo koje su godinama i generacijama gradili, a koje im je, kao i masi pametnog i školovanog sveta, vrlo grubo, oduzeto. Shvatiće da ima smisla samo ako svakog narednog 1.spetembra krenu u školu bez tenzije i čekanja da li će školska godina uopšte početi, da li će časovi trajati pola sata ili 45 minuta jer o onom malopre pomenutom dostojanstvu nema govora ako onaj koga zovu učiteljem/učiteljicom radi za platu od 300 evra.Naš uspeh biće bezgraničan ako nauče da vredi poštovati drugog, da nije sebičnost put ka uspehu, da, za početak, druga ili drugaricu iz klupe ne cene po patikama koje nosi nego po tome da li je dobar, vredan i pošten.

Znaće da vredi truditi se ako ih naučimo da je znanje jedino što ih brani od prostote, od poroka, od bahatosti i primitivizma. Znaćemo da smo uspeli ako nam jednog dana naše dete, umesto, "pusti mi Pink da gledam Farmu, kaže "odvedite me na Noć muzike"!

E ta Noć muzike je drugi događaj po kome ću pamtiti ovaj 1.septembar. Ta divna sinteza fantastične ideje i predivne energije koju emituje hiljade ljudi dok sluša taktove grčkog Sirtakija, prodorne zvuke Orfove Karmine ili čuvene napolitanske arije O Sole Mio, daje nadu da lepota nije poražena, da se nismo utopili u bezličju i grozoti rijalitija i ispraznih talk show emisija čija je centralna tema sa kim je koja javna ličnost prevarila muža ili ženu. Ta Noć muzike i svi oni koji su tamo bili pokazuje da u ovom narodu još ima osećaja za ono što je vredno. Ta Noć muzike pokazuje da je potrebna dobra ideja, nekoliko pametnih ljudi i nešto duža pauza profesionalnih gurača klipova u točkove pa da sve "pršti" od lepote i zadovoljstva.  Voleo bih kada bi Tasovac, Suđić i družina svoju fenomenalnu trupu trubadura poveli i van Beograda jer, siguran sam, po Srbiji ima  sveta koji bi im se radovao.

Ta fenomenalna manifestacija i ljudi koji je organizuju kao i oni koji u njoj uživaju, signal su da ne treba odustati, da se treba boriti za prave vrednosti i podstrek za sve nas čija deca krenuše u školu da da im neprestano pokazujemo da vredi i da ima smisla! Do nekog novog Prvog septembra, uživajte u Noći muzike.

Lekar-gospodin čovek ili budala?!

Ne spadam u baš popularnu kategoriju stanovništva u Srbiji. Neko nas ne voli jer se plaši doktora, neko jer se boji bolesti,a neke animozitete smo možda i sami izazvali svojim ponašanjem, činjenjem ili nečinjenjem. U svakom slučaju, sem kod naših najbližih, teško da smo baš omiljen soj. Ljudi su nekad sa pravom besni zbog zakazivanja, čekanja, odlaganja, zbog toga što nešto nisu mogli da urade u državnoj bolnici pa su morali ići privatno... Nekome je tražen novac za uslugu pa je to razlog besa i nezadovoljstva.

Pored poreskih službenika i sudskih izvršitelja, sigurno spadamo u top 3 nepopularnih profesija u Srbiji.

Količina besa koja se može nazreti u komentarima na vesti o hapšenju nekog lekara zbog greške ili mita ne spada u kategoriju normalnog i racionalnog. Krvoločnost sa kojom bi neko sudio, osudio i presudio lekaru koji je, možda kriv, a možda i nije, trebalo bi da zabrine. I ta "osetljivost" koju ljudi imaju kada je lekarska profesija u pitanju vrlo često se zloupotrebljava i koristi kao izduvni ventil za narod koji je nezadovoljan svim i svačim, ali pošto nikome drugom ne može ništa, zdravstveni radnici su zgodan džak za udaranje. Ne kažem da nema među nama svakakvog sveta. Ima nas i dobrih i loših i pravih i pogrešnih, ali znam sigurno da nismo ubice i mučitelji. Sto puta sam ponovio i sto puta ću ponoviti, nemam ništa protiv da lekar, kao i svako drugi u ovoj zemlji, odgovara za svoje greške, svoju bahatost ili svoje neznanje! Prvi sam za to jer se tako skida aura kolektivne odgovornosti oličena u floskuli "svi su oni lopovi, svi su isti" i slično. Ali gospodo, krivicu utvrđuje sud. To što nam sudstvo radi kao sat na navijenja pa kad neko zaboravi da okrene polugu, stoji po par godina, nije krivica lekara.

Elem, ovo sam samo usput naveo, želeo sam da pišem nešto drugo. Ne kao opravdanje ili dozvolu za nepočinstvo već samo kao činjenično stanje.

Pretpostavljam da niko, sem onih koji se ovim poslom bave i onih koji su iste školovali, dakla njihovih roditelja, nema predstavu kakav i koliki put treba preći do zvanja lekara. Medicinski fakultet traje 6 godina. Ispiti su ogromni, teški i ozbiljni. Sem manjeg broja onih koji fakultet završe na "porodičnu tradiciju" ili "tatu donatora skupih aparata", ljudi se namuče da dodju do dipolome koja im omogućava da rade ovaj izuzetno težak i ozbiljan posao. Ali 6 godina studiranja još i nije najteži deo. Nakon toga sledi obavezan lekarski staž, da se tek svršeni student medicine upozna sa praksom. Taj korak označi sve naopako što u ovom poslu postoji. Lekarski staže je OBAVEZAN i NIJE PLAĆEN! Dakle, podrazumeva se da, ranije godinu dana, a sada 6 meseci lekarskog staža, obavite besplatno. Pa još morate i neke veze da potežete da vas na taj besplatni staž prime. Kad obavite taj besplatni obavezni lekarski staž, sledi polaganje stručnog ispita koji se sastoji iz opšteg dela koji se bavi Ustavom i zakonima i stručnog, medicinskog. Kad to položite, sledi vam potraga za zaposlenjem koja, u najvećem broju slučajeva, rezultira time da vam neko kaže "dodji ti mali da volntiraš kod nas pa ćemo videti šta će biti". Dakle, opet besplatno sve nadajući se da će ono "biti" biti posao za platu. Ipak, to besplatno dokazivanje sposobnosti i lekarske veštine, potraje i godinama. Nekad se preseče sa nekim ugovorom na određeno koji se raskine posle 6 meseci pa se možda nastavi nakon novih 6 meseci volontiranja.Za to vreme radite kao dragstor. Prvi dolazite na posao, poslednji odlazite, ispravljate "krive Drine" koje su drugi iskrivili. I tako prolazi vreme, raste nezadovoljstvo i proganja pitanje "šta je sve ovo meni trebalo". Ne možete se oteti utisku da je trebalo da završite neke trendove i nezbite i k'o ljudi zaposednete neku kancelariju za zaštitu prava odgajivača nilskih konja pri nekoj od vladinih agencija zaduženih za pridruživanje EU. Taman kad rasčistite sa sobom da dižete ruke od volontiranja i od medicine uopšte i prelazite u trgovinu lekovima, tresne vas vest da se mesto upraznilo ili da je "prijatelj vašeg prijatelja" uspeo da umoli svog prijatelja direktora da vas zaposli. I tu zaboravite sve ružno, sva poniženja i zajebanciju koju ste prošli. Odjednom ste puni snage, elana, motiva, uzimate sve moguće medicinske časopise da ostanete u trendu. Mislite, svet je moj. Radite tako par godina, puni ambicije i motiva da se dalje usavršavate i napredujete, da učite i osposobljavate se za nove stvari,ali se, u velikom broju slučajeva, vaše ambicije i ambicije onih koji o vašoj sudbini odlučuju, ne poklapaju. O plati ćutite jer, pobogu, ne može i posao za stalno i dobra plata. Imaš posao i 55 000 dinara /458 evra/ i dosta ti je. Računate, promeniće se nešto, biće bolja plata, biće bolji uslovi, biće specijalizacija pa ajd da sačekam. I tako čekate i čekate i čekate, pritisak raste, godine prolaze, a niti raste plata niti ima specijalizacije.Bivši večiti ministar kome su vakcinu protiv gripa dali u oko da dokaže da nije štetna, Dr Tomica, je specijalizacije i zabranio jer je izračunao da nas ima viška.

Onda dočekate tu specijalizaciju i krenete na istu, opet zaboravivši na platu i sopstveni standard. U međuvremenu se neki ožene ili udaju, dobiju decu, a deca ko gremlini, hoće da jedu da piju, da se obuku i obuju, hoće zlotvori i na more, hoće i biciklo da voze, a vi im objasnite da mora da sačekaju još malo jer plata samo što nije porasla za hiljadu dinara pa ćemo onda za 12 meseci skupiti za bajs. Ne razumeju deca da za "humanost" i "Hipokratovu zakletvu" ne mož' biciklo da kupiš. Teče tako i ta specijalizacija, radiš, učiš, izgaraš, trudiš se... Doteraš do ispita, oteliš se, dezintegrišeš se, razobličiš se i položiš ga. Sreća, sreća radost. Na krovu sveta si. Dakle, ako neko nije uspeo da sabare, do zvanja specijaliste treba 6 godina osnovnih studija i minimum 4 godine specijalizacije. Naglašavam MINIMUM jer ih Ima od 5 i 6 godina.

E kad si specijalista onda se baviš ozbiljni stvarima, lečiš ozbiljne bolesti koje ne zna niko drugi. Tad ti je plata već 65 hiljada dinara /541 evro/. Ako se oteliš od dežuranja, pa ti si car jer možeš da zaradiš i 80 000 /666 evra/. Malo li je na ovu krizu. E onda te psuju, pljuju, razvlače po novinama, tuže i osuđuju, nazivaju lopovima, kriminalcima i ubicama, ali Bože moj, za 666 evra se nešto mora i istrpeti. Desi se ponekad i da neki nezadovoljni pacijent, ponesen opštom osudom svakog zdravstvenog radnika, pripuca na doktora na ulici ili prikolje medicinsku sestru na radnom mestu, ali dobro, sve su to rizici posla i niko tu ništa ne bi dirao da ne naljuti pacijente. Kakvo bismo mi to evropsko društvo bili kad ne bismo pustili raju da se malo isprazni. Desi se i da radiš po 24 sata, pregledaš, operišeš, skapavaš, a onda kad izađeš iz bolnice moraš nešto i privatno da odradiš jer je onaj deo plate od 30 000 potrošen na račune i vrtić, a do prvog još 7 dugih dana.

E onda su se otvorila rajska vrata i ONA nas je pogledala- Frau Angela je skapirala da u njenoj zemlji Švabiji, fali eksteremno veliki broj lekara. Kažu, neće Nemci u lekare i zdravstvene radnike jer je ozbiljan, težak i rizičan posao. I mi naravno, dobri i osećajni kakvim nas je Svevišnji napravio, pohrlismo da pomognemo Angeli da reši problem. Šakom i kapom se ispisujemo iz Lekarske komore, uzimamo kartu u jednom pravcu i zajedno sa braćom Sirijcima i Avganistancima koji neće da uživaju u lepoti i blagodeti Srbije, pravac Nemačka. Po hiljadu nas godišnje ide da Frau Angela i njena mezimčad nemaju muku sa čekanjem i zakazivanjem pregleda. Kod nas ta muka i nije neki problem jer smo navikli, ali Nemci, greota da se pate. I tako silan svet, školovan, obrazovan, naučen da leči ljudi, ode u Švabiju da leči Nemce. I to nikoga ne zabrinjava. Ko vele, isto je to, radio u Srbiji ili u Nemačkoj, sve će to biti "jedna Evropa" jednog dana. Nas neće imati ko da leči, bolnice ćemo da zatvaramo preko noći jer nema dežurnih lekara, operacije ukidamo jer su hirurzi i instrumentarke otišli, ali i za to ima rešenje. Onda ćemo svi u Nemačku da se lečimo kod naših doktora. Jeftinije je da svi emigriramo o svom trošku nego da država trpi trošak za povećanje plata i zapošljavanje.

Dragi moji, možda sam se raspisao previše, možda neko i neće pročitai ovo do kraja, ali želeo sam da, uz dužno poštovanje svakog vrednog i poštenog čoveka i svake časne profesije u ovoj zemlji, ukažem samo na delić onoga zbog čega je danas jako teško biti lekar ili zdravstveni radnik uopšte u zemljji Srbiji. Molim vas da to imate na umu svaki put kad bi da "vešate, kastrirate, koljete" ili kada u napadu nadahnuća lekare proglasite kriminalcima i ološem. Nas je sve manje, a bolesnih sve više. Zato se ponekad dugo čeka na pregled, zato se ponekad operacije odlažu, zato je ponekad doktor nervozan... Nije uvek razlog to što niste dali pare ili otišli kod njega privatno. Ne kažem da nema toga, ali uzmite u obzir i druge razloge.

Državo, ako ti je stalo do najobrazovanijeg sloja stanovništva, ako ti je stalo do zdravlja nacije, hitno nešto preduzmi jer ako se ovako nastavi, vratićemo se na vračeve, travke, obloge i viskove.